Bogdan Dunđerski (1862-1943.)

Bogdan Dunđerski (1862-1943.), „veleposednik starobečejski i sentomaški”, sin Aleksandra Dunđerskog, a unuk deda-Gecin. Iako se svuda na internetu može pronaći podatak da je Bogdan rođen 1861. godine i da mu je majka bila Elza, u Matičnoj knjizi krštenih pravoslavne crkve Svetog Bogojavljenja Gospodnjeg u Srbobranu, koja se čuva u arhivu u Bečeju, stoji podatak da je Bogdan „rođen 21. avgusta 1862. godine od zakonomvenčanih roditelja oca Aleksandra Dunđerskog i matere Julijane, žitelja ovdašnjih; kum je bio Bogoljub sin Radivoja Sivačkog, žitelja ovdašnjeg. Jerej Kosma Milojević” Završio je četiri razreda srednje škole, nakon čega ga je otac poslao u Beč u Poljoprivrednu školu, gde je naučio nemački jezik i dobio ekonomsko obrazovanje. Dosta je putovao po Evropi i svoje znanje iz poljoprivrede još više proširio. Vraća se kući i na porodičnom imanju primenjuje nove tehnologije u poljoprivrednoj proizvodnji. Nakon očeve smrti nasledio je imanja u srbobranskom i starobečejskom ataru.

Bogdan Dunđerski. Slika Uroša Predića.

Nasleđeno imanje je udvostručio. U Starom Bečeju je imao 2.600 jutara zemlje i tom bogatstvu nije bitno naudila ni agrarna reforma posle Prvog svetskog rata. Posedovao je jednu od najvećih i najslavnijih ergela konja u staroj Jugoslaviji sa 1.400 grla, a najpoznatije je bilo grlo po imenu Fantast, koje je 1932. godine na takmičenju osvojilo tripl krunu. Po njemu je kasnije celo imanje Bogdanovo dobilo naziv Fantast. Ipak, taj naziv nikad nije zaživeo kod lokalnog stanovništva Srbobrana, koje i danas koristi stari naziv, Bogdanov salaš.

Bogdanov salaš, odnosno Hotel „Fantast”. Izvor: Tobecej.rs

Za razliku od njegovog strica Lazara, koji je zamkove kupovao sa imanjima, Bogdan je sam izgradio velelepni dvorac na svom imanju, a pored dvorca je sagradio bazen dugačak 50 metara sa raskošnim stepeništem i fontanom u obliku ženskog kipa. Čim je izgradio dvorac, rešio je da obezbedi i pristojno mesto za svoj večni počinak, pa su uz zamak 1920. godine osvećeni temelji kapele Svetog Đorđa koju je podigao Bogdanov prijatelj Josip Kraus u novovizantijskom stilu.

Veliki prijatelj Bogdana Dunđerskog bio je i slavni slikar Uroš Predić. Upoznali su se devedesetih godina 19. veka kada je Predić slikao ikonostas crkve Svetog Đorđa u Starom Bečeju. Kasnije, kad je Bogdan podigao kapelu na svom imanju, bila je prilika da uposli svog prijatelja, koji mu je već naslikao veliku kućnu slavsku ikonu Svetog Đorđa. Na ikonostasu koji je takođe urađen prema nacrtima Predića, naslikao je 12 ikona, sliku Tajne večere iznad ulaza u kapelu i još tri skice za mozaike na portalu.

Bogdan i Uroš Predić su bili toliko veliki prijatelji, da je proslavljeni slikar izrazio želju da bude sahranjen u istoj kapeli, pored Bogdana, te su i pripremljena dva grobna mesta. Na zidove kapele, jedan naspram drugog, postavljeni su bareljefi slikara i veleposednika, rad vajara Đorđa Jovanovića. Međutim, na kraju je u kapeli sahranjen samo Bogdan Dunđerski, a Uroš Predić je preinačio svoju odluku, navodno radi toga da ispuni želju meštana svog rodnog Orlovata i da tamo bude sahranjen, ali je verovatno u pitanju bilo to što je posle Drugog svetskog rata postalo sasvim nezgodno, čak i mrtav, biti u društvu sa Bogdanom Dunđerskim.

Bogdan Dunđerski se nikad nije ženio niti je imao dece, ali je imao svoje velike ljubavi. Jedna od njih bila je Mara Đalinac, koja je zapravo bila žena njegovog kovača Cvete, a kako je Bogdan bio praktičan čovek, on je lepu Maru otkupio za 21 jutro zemlje i nešto dukata i prepustio joj rukovanje ovim imanjem. Pošto je naziv za upravnika bio išpan, Mara je kao upraviteljka velikog imanja bila poznata kao Mara išpanuša, ili lepše: Bogdanova Mara. Druga velika Bogdanova ljubav je bila Marica Piskor, koja je kao domaćica brinula o Bogdanovoj kući u Bečeju, tako da se njih dve nisu nikad srele.

Brojne priče se vezuju za Bogdanov život koji je običnom svetu bio vrlo misteriozan i upravo zbog toga narod je tokom godina izmišljao i dodavao razne nove detalje. Priča se da se na ikonostasu njegove kapele koji je vešto naslikao Uroš Predić, mogu nazreti likovi Bogdanovih ljubavi. Još je čuvenija potpuno izmišljena priča, da je veliki bazen pored svog zamka, Bogdan punio kozjim ili magarećim mlekom kako bi se u njemu kupala njegova velika ljubav, Mara.

Veliki bazen pored dvorca Fantast za koji kruže potpuno izmišljene priče da ga je Bogdan punio mlekom da se u njemu kupa njegova velika ljubav Mara. Izvor: izmogugla-pbozin.com

Bogdan se bavio i politikom, te je u dva navrata bio predstavnik bečejskog sreza u Ugarskom parlamentu. Prvi put je izabran 1911. godine sa velikom većinom glasova, a svoje poslaničke dužnosti je ispunjavao savesno, marljivo i verno sve do kraja Prvog svetskog rata 1918. godine. Drugi put je pozvan od strane Ugarskog sabora da obavlja istu funkciju nakon što je Mađarska okupirala Bačku 1941. godine. Iako već na kraju svog života, Bogdan Dunđerski je i tu poslednju svoju misiju vršio sa puno odgovornosti i savesno. Međutim, ovo bavljenje politikom bi mu došlo glave da nije prirodnom smrću umro pre kraja Drugog svetskog rata, jer su partizani u svojim ilegalnim novinama na proleće 1943. godine objavili spisak narodnih neprijatelja, a ime Bogdana Dunđerskog se nalazilo odmah iza honvedskih generala neposredno odgovornih za krvoprolića u Bačkoj i Baranji tokom rata. Posle takvi spiskovi nisu više štampani, ali nije povučena ni pretnja da ljudi sa te liste neće živi dočekati kraj rata.

Kao posebno otežavajuća okolnost uzeto mu je to što je bio poslanik u mađarskom saboru u vreme dok je hortijeva fašistička vojska činila zločine po novom Sadu i Šajkaškoj tokom januara i februara 1942. godine u zloglasnoj Raciji. Već u martu te godine on obilazi postradala mesta zajedno sa svojim kolegom, takođe narodnim poslanikom u mađarskom parlamentu Milanom L. Popovićem. I dok Popović drži neprimerene govore unesrećenom narodu u Titelu, Žablju i Čurugu pozivajući ih „da se naš svet što pre i što iskrenije prilagodi novom državnom poretku”, Bogdan ćuti. I ta ćutnja, na pogrešnom mestu i društvu, mu je pripisana kao saučesništvo u zlu.

Bogdan Dunđerski je preminuo u poznoj 82. godini života na svom bečejskom imanju, 3. novembra 1943. godine, od ispočetka bezazlene infekcije lica, koja se za nekoliko dana fatalno iskomplikovala. U nekrologu koji su objavile novine „Nova pošta” piše: „Što nisu mogli ni duboka starost ni silni napori telesnog rada, to je načinila iznenadna smrt. Njegove oči, pitome i plave, očuvale su mu vid do kraja života. On nije ni kao osamdesetogodišnji starac upotrebljavao staklo pred očima.” U govoru koji je Milan L. Popović održao na ukopu svog prijatelja Bogdana, rekao je o njemu: „Nije voleo spoljne efekte i velike parade. Nije svoju ličnost nametao nikome. Iako cenjen i uvažavan, nije se isticao u prve redove. Bio je svagda povučen i svagda uvučen u sebe, u svoje intimne odnose. Mnogi su krivo tumačili tu crtu njegova karaktera i mislili da je on hladan i bez osećaja za druge. To apsolutno nije tačno. Bogdan Dunđerski imao je i još kako osećanje čovečnosti, ali je to osećanje dolazilo do izražaja bez huke i buke, bez reklame i površne spoljne forme. On je doduše često bio ukalupljen u svoje nazore, u svoje osobenosti, ali je imao neizopačeno srce i neizveštačen način ophođenja sa ljudima. I zato se B. D. iskupljuje nečim mnogo ređim, mnogo dragocenijim, neospornom veličinom svoje čestite srpske duše, snažne u svojoj samilosti, gorostasne u svojoj prostoti.”

Veličinu Bogdanovog rodoljublja, upravo na suprot kontroverzama koje je izazivala njegova spremnost za parlamentarnu karijeru oba puta u nevreme, za vreme velikih ratova na strani tuđina, najbolje svedoče odredbe njegova dva testamenta.

Svoj prvi testament je napisao 10. (23.) novembra 1918. godine. U trenutku pisanja Bogdan Dunđerski poseduje 1274 jutra i 1202 kvadratni hvata obradive zemlje, gotovinu, vrednosne papire, salaš i gospodski dom (dvorac), kuću u centru Starog Bečeja.

Želeo je da se nakon njegove smrti formira  zadužbina: „Celu ovu moju ostavinu ostavljam i naimenujem kao fondaciju za večita vremena pod imenom „Zadužbina Bogdana Dunđerskog” u korist prosvete pravoslavnih Srba u srpskoj pravoslavnoj mitropoliji Sremsko Karlovačkoj. Na moju kuću u Starom Bečeju kao na obadva glavna majura u Staro Bečejskom Hataru ima se napisati vidnim slovima nadpis srpskim jezikom „Zadužbina Bogdana Dunđerskog””.

Posle njegove smrti zemlja bi se  davala  u zakup. Prednost pri dobijanju Bogdanove zemlje imaju „pravoslavni  Srbi Sentomašani, a posle njih istoverni Staro Bečejci i ostali”. Rukovodstvo zadužbine će plodne oranice davati u zakup najboljim ponudama. Dobijenim sredstvima Zadužbina bi bila u obavezi da školuje đake iz siromašnih  srpskih porodica. Njegova volja je bila da se školuje po dva studenta na bogosloviji, medicini, filosofiji, književnosti ili kako se to tada nazivalo „nauka o Srbima”, slikarstvu, poljoprivredi, dva učenika koji bi išli na zanat i po jedan na arhitekturi i mašinstvu, kao i dve studentkinje na bilo kom fakultetu.

Dvorac Fantast, ergela konja. Izvor: izmogugla-pbozin.com

U testamentu je naveo ko će činiti Patron zadužbine. Zadužbinom je trebalo da  rukovode: mitropolit karlovački, episkop bački, rektor karlovačke bogoslovije, direkotor Zavoda Save Tekelije, predsednik  srpskog pravoslavnog društva „Privrednik” iz Zagreba, predsednik novčanog zavoda Srpske banke u Zagrebu, predsednik književnog društva Matice srpske, kao i četiri člana koja će Patron izabrati iz redova trgovaca, ekonoma, zanatlija i naučnika.

Pored brige o školovanju srpske dece, rukovodstvo Zadužbine je trebalo Bogdanovoj sestri Sofiji Veselinović koja živi u Ženevi da za života godišnje isplaćuje 20.000 kruna. Ukoliko nije za života podigao kapelu na imanju, Patron zadužbine je bio u obavezi da istu podigne i za tu namenu Bogdan Dunđerski je izdvojio 100.000 kruna. Sobarici Mariji Piskor iz Virja (Hrvatska) u znak zahvalnosti na vernost u službi ostavlja 30.000 kruna, i nameštaj iz kuće u centru Starog Bečeja. Veliku imovinu je namenio Mari Dinaški rođenoj Plavšić-Đalinac iz Mola. Njoj je ostavio 60 jutara zemlje, celokupni nameštaj iz druge kuće u centru Starog Bečeja, stan u dvorcu. Ikonu Svetog Đorđa, rad akademsnog slikara Uroša Predića, ostavlja srpskom muzeju u Beogradu, jedan njegov portret ostavlja Patronu zadužbine, a drugi crkvenoj opštini u Srbobranu.

Mara Đalinac, velika ljubav Bogdana Dunđerskog. Izvor: Zoran Subotički

Odredbe iz ovog testamenta, Bogdan nije uspeo da ostvari najviše zbog agrarne reforme kojom mu je u dva navrata, 1919. i 1932. godine, oduzeto skoro 1.000 jutara obradive zemlje. Razočaran u kralja i državu, kao i u Srpsku pravoslavnu crkvu koja ga nije podržala u njegovim planovima da sačuva imanje i osnuje Zadužbinu, Bogdan pred kraj svog života sastavlja drugi testament, koji takođe svedoči o njegovoj humanosti, rodoljublju i svesti o važnosti školovanja i visokog obrazovanja.

U svom drugom testamentu napisanom 1940. godine, svu svoju imovinu je ostavio Matici srpskoj, kao univerzalnom nasledniku, sa ciljem da se na njegovom imanju podigne Poljoprivredna Akademija. „Nastavnici Akademije moraju imati fakultetsko osposobljenje za nastavnike i moraju biti Srbi pravoslavne vere.” Polaznici Akademiju mogu biti samo Srbi iz Vojvodine (Bačka, Banat, Srem i Baranja). Polaznici škole moraju imati svršenu srednju školu, da su iz siromašnih porodica i u potpunosti zdravi. Za vreme školovanja stanovali bi u kućama na Bogdanovom imanju, imali bi obezbeđen besplatan smeštaj, ishranu i džeparac. Na Akademiju bi mogli biti primljeni i studenti koji potiču iz dobro situiranih porodica, ali bi oni plaćali svoj boravak.

Zaveštavanjem svog celokupnog imanja u humanitarne i prosvetne svrhe, Bogdan Dunđerski se kao dobrotvor stavio uz najveće zadužbinare Savu Tekeliju i Mariju Trandafil. Zauzvrat je tražio samo da Matica njemu, a kada i taj umre, i njegovom prijatelju Prediću, svake godine priredi godišnji pomen na dan njegove smrti. Nažalost, Bogdanova volja nije ostvarena. Najpre fašistička okupacija, a posle oslobođenja komunistički režim koji ga je proglasio za saradnika okupatora i nacionalizovao svu njegovu imovinu, su sprečili da se vizija veleposednika ostvari. Matica srpska i dan danas pokušava pravnim sredstvima da preuzme brigu i staranje o Bogdanovoj imovini i time sprovede njegovu poslednju volju.

(Izvori:
Ljubiša Nikolin, Stalež Dunđerskih, Novi Sad: Budućnost, 1996.
Zoran Subotički, objava u FB grupi „Čudesni svet Dunđerskih”, 02.11.2021. u vezi sa istraživanjem o datumu rođenja Bogdana Dunđerskog u Istorijski arhiv Senta – Odsek za Arhivsku građu Bečej F: 272. „Opština Srbobran, i.b. 61. Matica krštenih (1861-1867), 1862/ br. upisa u Maticu krštenih 192, str. 63.
Dragiša Slavić, „Testamenti Bogdana Dunđerskog”, Webinfo.rs, 25.07.2015, link)
Simo Budimir, „Sve tajne dvorca „Fantast” i priča o ženi koju je otkupio Bogdan Dunđerski”, Rts.rs, 01.12.2019, link
Naslovna foto: magelantravel.rs)