Đorđe Đoka Dunđerski (1873-1950.) stariji sin Lazara Dunđerskog, rođen u Srbobranu 1873. godine. Školu je pohađao najpre u Mađarskoj – gimnaziju u Tatavarošu, trgovačku školu u Budimpešti, a posle je studirao u Hajdelbergu gde je završio Poljoprivredni fakultet. Svakako po očevoj želji, jer je Lazar vodio računa o tome da sinove pripremi za teret bogatstva koje će im ostaviti.
Još kao vrlo mladom, dok je pohađao srednju školu i bavio se ekonomskim studijama, otac mu je dao da se stara o imanjima u Baču i Kulpinu. Od tada su konji postali velika strast g. Đoke, jer je i on, u to svoje mlado doba, podizao ergele priplodnih i trkačkih konja, koji će posle decenijama trčati i dobijati nagrade na domaćim i stranim trkama.
O Đorđu Đoki Dunđerskom je Triva Militar zapisao 1938. godine neku vrstu rekapitulacije njegove privredne karijere: „Posle rata se g. Đoka Dunđerski uglavnom bacio na podizanje industrije, te pored svojih uzornih imanja u Kulpinu, Srbobranu i Kamendinu, on uspešno razvija svoja industrijska preduzeća: fabriku seruma, fabriku konzervi i umetnički štamparski zavod „Grafika” u Novom Sadu, zatim fabriku kudelje i mlin u Kulpinu. Dugi niz godina je predsednik Saveza poljoprivrednih društava u Dunavskoj banovini, predsednik Udruženja industrijalaca u Novom Sadu, predsednik društva za priređivanje poljoprivrednih izložbi u Novom Sadu i član mnogih naših patriotskih, kulturnih, humanih i drugih društava. Pre oslobođenja, a pred sam kraj Svetskog rata, bio je izabran za narodnog poslanika Mađarskog parlamenta u tadašnjem uzdinskom srezu i to kao vanpartijski kandidat, iako su tada mađarske vlasti htele da ometu njegov izbor. Posle rata se nije više isticao u politici jer je svu svoju javnu delatnost koncentrisao na privrednom polju.”
Iako je Đorđe Đoka bio Lazarev stariji sin, suprotno običaju, nije bio i njegov glavni naslednik jer se dugo nije ženio, pa se otac odlučio da veći deo svog imanja prepiše mlađem sinu dr Gedeonu, zato što je stari Lazar od njega dočekao unuke, pa je sa izvesnošću mogao da sagleda naslednike dve generacije unapred.
G. Đoka je imao već 47 godina kada je stupio u brak sa Olgom Martinović (1901-1977.), čiji je otac bio čuveni crnogorski general koji je za svojom službom došao u Novi Sad i tu se nastanio sa porodicom. Sa Đokom Dunđerskim se upoznao na nekom balu u Novom Sadu. Generalova ćerka je tada bila mlada i bila prava lepotica, imala je svega 18 godina. G. Đoka Dunđerski, do tada stari i tvrdokorni neženja, naprečac je zatečen pred poznom i gorljivom ljubavlju prema mladoj devojci. Kad je išao da joj zatraži ruku, jedan od fijakera, iza onog u kome se vozio prosac, bio je pun cveća.
Preko Olge Martinović, Dunđerski su se orodili sa dve tada aktuelne i jednom bivšom kraljevskom kućom. Martinovići su bili u bližem srodstvu sa Jelenom, italijanskom kraljicom i njenom sestrom Zorkom, udatom za kralja Petra I, preko koje su došli u vezi sa Karađorđevićima, a posredstvom obe kraljice, orodili su se i sa porodicom bivšeg crnogorskog kralja Nikole, čije su Zorka i Jelena bile ćerke. U crnogorskoj Vladi kralja Nikole, general Martinović je bio ministar vojske.
Đoka i Olga Dunđerski su imali dvoje dece: Nadeždu (1923-2005.), koju su svi znali po nadimku Kusika, i tek će je kao Nadu oslovljavati posle rata, i Gedeona (1926-1984.), koji je ime dobio po pradedi, utemeljivaču familijarnog bogatstva.
Porodica je u predratno doba, preko leta uvek bila u dvorcu u Kulpinu, koji je Lazar ostavio sinu. Najčešće je tu g. Đoka vodio svoje poslove, dok su zimsko vreme provodili u novosadskoj kući u Dunavskoj ulici br. 23. Preko leta su porodično išli i u Crikvenicu na more. To vreme, od dve do tri nedelje, g. Dunđerski je uspevao da potpuno posveti porodici, da se otrgne od čestih putovanja i celodnevnih poslova, obilazaka imanja. Za decu je to bila blagodarna promena, jer su ga preostalih dana u godini, u Novom Sadu i Kulpinu, viđala samo po strogoj i škrtoj satnici, ustanovljenoj od roditelja koji je oduvek bio najpre strog prema samom sebi, a onda i prema drugima.
Deca su znatno više vremena provodila sa majkom. Ona im je bila sasvim posvećena i, samo izuzetno, kada su bivali u gradu, išla je u svoje društvo, najčešće u Kolo srpskih sestara. Uz majčin nadzor, deca su od malena bivala sa guvernantama koje su dolazile iz Švajcarske ili Nemačke, jer je g. Đoka smatrao da je jako važno da od malena nauče francuski i nemački. Deca su se u Novom Sadu malo družila sa vršnjacima. Roditelji su se od početka i stalno bojali da ne navuku bolesti, infekcije. Zato su grad upamtila po usamljenosti, a radovala se letnjim boravcima u Kulpinu. Njihove najranije dečije uspomene su ostale bez školskih događaja, jer su privatno podučavna u kući od učitelja Ružića, uvek u očevom kabinetu, i posle svih tih časova, koji su nadomestili četiri razreda osnovne škole, išla su da ispite polože u školi.
Gospođa Olga, koju su ne samo u porodičnim kućama, nego i u javnosti, nazivali nadimkom Ljolja, nije mnogo marila za novosadsko društvo. Najviše se radovala posetama sestara i roditelja iz Beograda, kada su se oni tamo preselili. U Kulpinu uglavnom nije primala posete iz Novog Sada, pa izgleda da naročito prisnih prijateljica u gradi nije ni imala. Društveni novosadski život Dunđerskih proizilazio je iz navika onoga doba da odlaze u bolje restorane i igraju karte. Neradnim danima su uvek išli u restoraciju „Kraljice Marije” na užinu, i onda bi se zadržali par sati u razgovoru. Popodne su dolazili Đokini prijatelji u kuću u Dunavskoj ulici. Sa gostima su se zatvarali u njihove odaje i vodili duge razgovore.
Kuća g. Đoke je bila na najboljem glasu među novosadskim Dunđerskima. Mnogima je pomagao i to mu sugrađani nisu zaboravljali. Za razliku od svog mlađeg brata dr Gedeona, g. Đoka je u svojim poslovima bio čovek kudikamo konzervativniji, nije se upoštao u nizvesne poduhvate i špekulacije, pa sa njim onda i nisu toliko ispirana usta, koliko sa drugim Dunđerskima. staložen, sasvim usredsređen na svoje poslove, držao se svojevremene filozofije deda-Gece o „tepsiji i bureku”, što će reći da se držao zemlje i pravljenja onog što je iz nje proishodilo u najužoj vezi. Precizan i energičan, ali povučen i pred javnošću zakopčan i sasvim uzdržan i kada za to nije bilo razloga, g. Đoka je bio pravo odličje porodične imperije, tj. oca Lazara.
Gospodin Đoka je imao razgranate poslove na sve strane i uvek je išao sa konjima na trke. Štale njegove ergele, sa uvek četrdesetak punokrvnih životinja u njima, bile su u Kulpinu i na Kamendinu. Na tim imanjima, Dunđerski je imao ogroman zemljišni posed i veliko stočarsko gazdinstvo. Kudeljara i lanara su mu isto bile u Kulpinu, kao i mala fabrika za preradu paradajza. U istom mestu je bio vlasnik ciglane. To je bilo nasleđe od pokojnog oca Lazara. Fabriku konzervi „Kulpin” je sam podigao u Novom Sadu kao akcionarsko društvo 1923. godine, a samo sedam godina kasnije, imala je 5 miliona dinara deoničarskog kapitala, 200 radnika, između 10 i 15 činovnika, dva trgovačka putnika i 12 zastupnika. Prerada voća, povrća i mesa sa vlasnikovih ekonomija u Kulpinu i Kamendinu je obavljana na najmodernijim mašinama na parni i električni pogon.
Na Kemendinu je imao fabriku seruma za domaće životinje, koja i danas postoji na rumenačkom putu. U izveštajima iz 1938. godine, vidi se da „na ekonomijama g. Dunđerskog ima preko 35 prvoklasnih nerasta i 550 priplodnih krmača, pored 4.000 raznih drugih svinja, koje se razvijaju po svim pravilima svinjogojstva. Tim svinjama se daje hrana koja se proizvodi u samoj ekonomiji, a od svinja se uzima serum materijal, koji je i u inostranstvu čuven zbog svog kvaliteta koji proističe kako iz tehnike proizvodnje, tako i iz kvaliteta serum životinja.” U tom trenutku fabrika seruma u Kamendinu g. Đoke proizvodi cepivo protiv svinjske kuge za više od pola miliona svinja, protiv prostrela, crvenog vetra i kolere pernate živine.
Na svojim imanjima je unapređivao poljoprivrednu proizvodnju odabirom novih sorti semena i uvođenjem moderne mehanizacije u poljoprivrednu proizvodnju.
Kao veleposednik i fabrikant, Đoka Dunđerski je bio dugogodišnji predsednik Udruženja industrijalaca i Saveza udruženja poljoprivrednika Dunavske banovine u Novom Sadu i časnik mnogih drugih organizacija. Po svom doprinosu, on se uz g. Pavla Popovića Peciju, može smatrati najzaslužnijim osnivačem Novosadskog sajma. Na Osmoj stočarskoj izložbi, za stoku i robu sa ekonomije i iz fabrika Dunđerskog, izgrađen je poseban izložbeni paviljon, a njegov doprinos preseljenju sajma na današnje mesto, takođe spada u značajne.
Izvor: Ns.in.rs Foto: Andreas Kelemen (Društvo za tradiciju STARI HRAST)
Školovanje dece za g. Đoku i g-đu Ljolju je bila velika briga. Ćerka Nadežda je u Novom Sadu išla u tri razreda gimnazije, a onda ju je otac ispisao zbog zdravlja i poslao je u Beč u privatni zavod u Šenbrunu gde je započela i lečenje kod nekog dobrog doktora. Tamo je provela tri godine, a nakon što je Nemačka izvršila anšlus Austrije 1938. godine, g. Đoka se uplašio za svoju ćerku, pa ju je poslao u Italiju. Pošto je premeštaj, silom prilika, iznuđen usred školske godine, majčine kraljevske veze su se pokazale jako važne da se devojka upiše na institut u Firenci. Jezik je naučila za par meseci, i onda je ubrzo krenula u školu. Samo ni školovanje u Italiji nije dugo trajalo. Kad je Musolini bacio oko na Albaniju 1939. godine, g. Đoka je brže-bolje morao opet da ide u Firencu po ćerku, jer su te godine već svi očekivali rat u Evropi.
Dok je Nadežda bila u Italiji, brat Gedeon je pohađao gimnaziju i živeo u internatu Kralja Aleksandra. Mladi Dunđerski je u toj školi proveo tri godine uoči rata. Završio je sedmi razred, a kada je došla okupacija, morao je da se u osmi razred upiše u mađarsku školu, kako su to vlasti naložile srpskoj deci.
Uviđajući da se rat približava, g. Đoka je uveliko najpre nastojao da pomogne i drugima, a onda bezuspešno sebi i svojoj porodici. U januaru 1940. godine, kao predsednik, sazvao je skupštinu Udruženja industrijalaca i apelovao na fabrikante da prilože za sirotinju i odmah zatim, prvi priložio 10.000 dinara. Tri meseca kasnije, vest o velikoj poplavi u Novom Sadu ga je zatekla u inostranstvu. Telegrafski je poslao 45.000 dinara za postradale: 25.000 u svoje ime i po 10.000 kao prilog fabrike seruma „Kamendin” i fabrike konzervi „Kulpin”, koja je inače takođe trpela štetu od poplave. U decembru iste godine, u svojstvu potpredsednika Odbora za zimsku pomoć priložio je još 100.000 dinara. Odbor je te zime bio pun nekonvencionalnih ideja i veoma agilan u prikupljanju pomoći, za šta je najviše zasluga imao Dunđerski, a kažu da je od njega potekla ideja da državni službenici – pri čemu su baš policajci izazvali najveću senzaciju – idu po gradu i od vrata do vrata posećuju sugrađane sa molbom da pomognu ugrožene.
Samo nekoliko dana pre izbijanja rata, g. Đoka je od nekih generala u Beogradu saznao o izgledima zemlje u predstojećem ratu i posle dugog razmišljanja spakovali su se u veliki automobil Dajmler i pokušali da odu u Afriku. Krenuli su 5. aprila 1941. Prenoćili su u Sarajevu, gde su sutradan saznali za bombardovanje Beograda. Odmah su nastavili dalje put, ali u Trebinju su ih zaustavili Italijanski vojnici. Sporazumeli su se preko ćerke, koja im je rekla da se vraćaju kući, nisu spominjali Afriku. Tako da su dobili dozvolu da odu u Dubrovnik i uhvate voz prema severu. Međutim, u Dubrovniku su ustaše preuzele vlast pa su im oduzeli auto i počeli da otimaju stvari, ali su ih opet spasili italijanski papiri. Posle višednevnog putovanja, stižu u Petrovaradin i skelom prelaze Dunav, jer je most već bio srušen. Da odsustvo iz grada ne ispadne sumnjivo, opet su pomogli italijanski papiri, a onda su uskoro dobili mađarske isprave. Tako su se vratili kući sa nesuđenog puta u Afriku.
Raciju u januaru 1942. godine su izbegli pukom srećom. Đoka, dr Gedeon i njihove dve sestre Milka i Olga su u Budimpešti imali veliku četvorospratnicu, svako po jedan sprat, koji im je ostao u nasledstvo od oca Lazara. Posle smrti dr Gedeona, pojavilo se pitanje nasleđa i da se ne bi dodatno iskomplikovalo ako se još nekome nešto u toku rata desi, oni su otišli da tu zgradu prodaju. Zbog tog posla Dunđerski su bili u Pešti kad je u Novom Sadu bio pogrom. Posle su čuli da su ih hortijevci tražili, a kada ih nisu našli kod kuće, ispretresali su celu kuću. Kada su to saznali, porodica se nije vraćala iz Pešte skoro pola godine, da se racija ne ponovi, što je u prestonici moglo mnogo teže da se dogodi nego u „južnoj zemlji”. Tek kada su Srbi dobili kakve-takve garancije da više neće biti na udaru, vraćaju se u Novi Sad.
Posle II svetskog rata bioskop je promenio ime u „Slavica“, po prvom posleratnom domaćem filmu, a kasnije je bio poznat kao „Bioskop Doma JNA“. Izvor: Ns.in.rs, Iz arhiva Zavoda za Zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada (B.M. 81/7,1992.)
Ratno vreme je g. Đoka proveo tiho, sasvim uzdržan prema mađarskim vlastima. U njegovim preduzećima su postavljene nove uprave, sasvim mimo njegove volje, a koje su postupale prema komandama ratnih komesara. Bez obzira na to što Đoka Dunđerski nije učinio ništa što bi ukazivalo na dobrovoljnu kolaboraciju i što je bio rečito uzdržan prema okupatorskim vlastima tokom celog rata, po oslobođenju počinju teška vremena za njega i njegovu porodicu. Prvo mu je u januaru 1946. godine oduzeta zemlja u Kulpinu i to na tih i diskretan način, jer se njegovo ime našlo na spisku zajedno sa imovinom raznih zadužbina, crkava i Matice srpske, pa ni komunistima u početku nije bilo zgodno da se previše uznemiruju ljudi oduzimanjem imovine tradicionalnim ustanovama.
Početkom februara 1946. godine održano je prvo javno suđenje Đoki Dunđerskom pod optužbom da je sticao ratnu dobit radom preduzeća za proizvodnju seruma i preradu mesnate robe „Kamendin”. Izveštaji sa suđenja su bili toliko važni da su štampani na prvim stranama novina, a Đoku su optuživali da je radnike plaćao minimalnom platom i hranio ih pokvarenim mesom, dok je preduzeće radilo punom parom i donosilo mu veliku dobit. Dvadesetak dana kasnije, 8. marta 1946. godine, pred Komisijom za ratnu dobit i sa više od 400 građana u publici, održana je rasprava o ratnoj dobiti fabrike „Kulpin”, tako da je i ona posle toga nacionalizovana.
No, oduzimanje imovine nije bilo dovoljno, pa je bivši veleposednik i fabrikant i ljudski degradiran i srozan, što je bilo neizbežno jer su Dunđerski bili sinonim starih vremena i oličavali stalež čija je vlast ukinuta. Krajem septembra te iste 1946. godine, održano je još jedno suđenje zbog privredne saradnje sa okupatorom. Đoka Dunđerski je osuđen na 18 meseci zatvora sa teškim prinudnim radom i na konfiskaciju imovine. „Sud je uzeo u obzir starost optuženog i činjenicu da je on davao dobrovoljne priloge za decu u Šarvarskom logoru, te mu je izrekao blažu kaznu.” To je značilo da nije poslat na robiju, što nije ni bio cilj procesa. Vlasti su bile zainteresovane za kompromitaciju poslednjeg Dunđerskog i oduzimanje celokupne njegove imovine, sem kuće u Dunavskoj ulici u Novom Sadu.
Sve što je bilo u deset soba kuće u novosadskoj Dunavskoj ulici su takođe odneli. Nacionalizovali su i kuću, ali su je posle vratili. Izgleda da se nekome, zbog nečega, takva odluka učinila preterana. Kada je 1946. godine kroz kuću prošla konfiskacija, ostalo je samo po neko parče nameštaja: sto i stolice, svakom članu porodice po krevet, orman i najpotrebnije stvari. G. Đoka posle nacionalizacije nikada više nije otišao u Kulpin i Kamendin, više nigde nije izlazio, sem da poseti svoju ćerku i zeta i to je činio u diskreciji, kao senka je išao kroz ulice, kada je na njima bilo najmanje prolaznika. Po ceo dan je hodao kroz prazan hodnik u svojoj kući, iz sobe u sobu, oglašavajući se samo zloslutnim suvim kašljem.
Umro je 1950. godine od raka posle nepunih šest nedelja provedenih u postelji. Sahranjen je u Srbobranu, u porodičnoj kapeli Dunđerskih na pravoslavnom groblju.
Njegova ćerka Nadežda se 1946. godine udala za Vladu Tanurdžića, sina čuvenog Nikole Tanurdžić, i tako su se orodile dve najbogatije Novosadske porodice koje su svoj uspon započele u rodnom Srbobranu. Đoka nije dočekao da vidi unuka, koji se rodio 1951. godine. Nadežda je nekako dobila posao u kancelariji spoljnotrgovinskog preduzeća, a Vlada Tanurdžić je kao engleski i švjacarski đak imao dobro poznavanje stranih jezika pa je radio u izvoznom preduzeću, sve dok 1954. godine nije iznenada umro od srca na rukama svoje sestre kad je došao kod nje u posetu da popije kafu. Nadežda ostaje sama sa malom decom.
Đokin sin, Gedeon, je nakon Drugog svetskog rata potpuno potonuo i odao se piću. Nacionalizacija mu je oduzela svaku ambiciju, nije smogao snage za novi početak. Bio je kost u grlu režima i policije: kadgod je u Novi Sad dolazio u posetu neki značajan glavešina, mlađeg Dunđerskog su sklanjali na sigurno mesto, u strahu od ispada. Umro je 1984. godine i sahranjen je u Srbobranu u porodičnoj kapeli Dunđerskih.
Đokina udovica Ljolja je sastavljala kraj sa krajem rasprodajući ono malo stvari koje su uspeli da skolne na sigurno pre nacionalizacije. Do svoje smrti rasprodala je sve svoje porodične uspomene. Pisala je državnom Prezidijumu moleći penziju da joj se olakšaju stari dani i podsećajući da su Đoka i njegov otac Lazar bili dobrotvori i pomagali mnoge. Odgovorili su joj u kratkom dopisu da je njeno obraćanje čudno i izlišno, jer ima dvoje dece pa neka je oni hrane. Umrla je 1977. godine i sahranjena je pored svog supruga, u porodičnoj kapeli Dunđerskih na pravoslavnom groblju u Srbobranu.
(Izvor: Ljubiša Nikolin, Stalež Dunđerskih, Novi Sad: Budućnost, 1996.)
