Jelena Lenka Dunđerski (1870-1895.)

Lenka Dunđerski

Jelena Lenka Dunđerski (1870-1895.), treća i najmlađa ćerka Lazara Dunđerskog. Iako je ona najpoznatija od sve Lazareve dece, a verovatno i od svih Dunđerskih uopšte, vrlo malo podataka imamo o njoj i vrlo su kontradiktorni. Za godinu rođenja se uvek uzima 1870, i ta godina stoji na ploči sa njenim imenom u kapeli na pravoslavnom groblju u Srbobranu gde je ona i sahranjena. Međutim, u zapisu iz protokola krštenih crkve Svetog Bogojavljenja u Srbobranu, Jelena, najmlađa kćer gospodara Lazara Dunđerskog, velikokupca, i Sofije rođ. Georgijević (Đorđević), rođena je na Mitrovdan, 26. oktobra 1869. godine (7. novembra po novom kalendaru), a krštena je sutradan, 27. oktobra, odnosno 8. novembra 1869. godine. Kršteni kumovi su bili Bogdan Sivački, veleposednik sentomaški, i varoška babica, a podatke je u Knjigu krštenih upisao paroh Simeon Majinski. Ostaje nepoznato zbog čega je porodica i na posmrtnoj listi (umrlici) i na tabli u porodičnoj kapeli Dunđerskih stavila Lenkinu godinu rođenja 1870, kad se u dokumentima vidi da je rođena godinu dana ranije.

Malo se zna o Lenkinom predškolovanju u Sentomašu i Novom Sadu, a poznato je da je školovanje nastavila u Ženskom liceju tzv. Engleskih gospođica u Budimpešti, a zatim u Višem ženskom vaspitnom zavodu u Beču. Odlično je govorila francuski, nemački i mađarski, bila je načitana, umešna pijanistkinja slavujskog glasa (muzicirala je sa svojom prijateljicom Vidom Vulko – Varađanin, vidi ovde). Odlazila je rado na koncerte, u pozorište i na zabave, mnogo je putovala (Pariz, Beč, Pešta, Karlsbad), a bavila se i sportom (jahala je i sama vozila lake kočije). Prema sećanjima, bila je visoka i vitka, smeđe (prema drugim izvorima plave) kose i plavih očiju, umiljata, ljubazna i predusretljiva, uvek elegantna. Stara sobarica u porodici Dunđerskih, Mađarica Veronika Molnar, govorila je o njoj da je sva posluga u kući Lenku izuzetno i neobično volela, jer nije bila ni najmanje gorda, no uvek prirodna, uviđavna i darežljiva, i da nikada nije propuštala da siromašne i potrebite pomogne široko i nagradi bogato.

Lenka Dunđerski u uniformi za jahanje. Izvor: Wikipedia

Vrlo zanimljiv detalj nam osvetljava nesputanu, odvažnu i samostalnu ličnost Lenke Dunđerske. Donosi nam ga Mladen Leskovac koji piše: „Isidora Sekulić mi je jednom pričala kako je, kao učenica, videla Lenku Dunđersku u Novom Sadu, i kako je ova zamalo nije pregazila: Isidora je baš prolazila pored kuće Dunđerskih kada kroz širom otvorenu kapiju protutnjaše iznenada kočije sa dva besna ždrepca. Ostrag, sam i u paradnoj uniformi, prekrštenih ruku, sedeo je kočijaš, a na boku, po sportskoj reguli, visoko dignutih i zategnutoh dizgana, po ženski, uspravna i tvrda, Lenka Dunđerska” upravlja kočijama. (citirano prema: P. Zubac, Lenka Dunđerska, Beograd 2017, str.18-19.)

Često je boravila na velikom imanju Dunđerskih u Čebu (Čelarevo), koje je njen otac kupio 1882. godine. Tu je u leto 1891. godine Laza Kostić prvi put susreo Lenku, od koje je bio stariji skoro trideset godina. Koliko je Kostić bio očaran njom, toliko je i Lenku, svestranu i mladalački radoznalu, barem intelektualno morala da privuče jedinstvena i neobična pojava Laze Kostića u njenoj blizini. On se oduševio umnom mladom prijateljicom, a njegova osećanja su od naklonosti prerasla u snažnu platonsku ljubav, koja je, sudeći po njegovim zapisima, imala i odaziva kod Lenke. Ipak, neprelazna provalija između njih – razlika u godinama, blisko prijateljstvo sa njenim uglednim ocem, nemerljiva nesrazmera u materijalnom stanju – izazivala je u pesniku oporu rezignaciju, ispod koje je mogla da se nasluti dubina njegovih vulkanski uzavrelih osećanja, prikrivenih samoironijom u stihovima pesme namenjene za Lenkin spomenar, koju je 1892. godine napisao u Krušedolu, a tri godine kasnije, pod imenom „Gospođici L. D. u spomenicu”, objavio u sarajevskoj „Nadi”.

U Kostiću je dugo plamtela bitka između razuma i osećanja, maestralno opisana u stihovima njegove poslednje pesme, te je, bežeći od ljubavi (utekoh mudro, od sreće lud), Lenku bezuspešno pokušao da uda za jednako dostojnog i umnog Nikolu Teslu. Nabujala osećanja prema Lenki ubrzala su i prelomila njegovu odluku da se oženi bogatom i već ocvalom somborskom naslednicom Julijanom Palanački. Nepuna dva meseca nakon što se Kostić zauvek vezao za ženu koja će mu omogućiti materijalnu sigurnost i pružiti miran građanski život, u Beču je 20. novembra 1895. godine, preminula Lenka Dunđerski, svega 13 dana nakon svog 26. rođendana. Zvanično je rečeno da je umrla posle kratkog bolovanja od tifusne groznice. Ogovaračka novosadska čaršija proširila je vest da se najmlađa kćer Lazara Dunđerskog otrovala jer nije želela da se uda za namenjenog joj mladoženju. Jelena Lenka Dunđerski sahranjena je tri dana kasnije u rodnom Srbobranu, u porodičnoj kapeli Dunđerskih.

Veliku zabunu unosi datum Lenkinog rođenja, jer se uglavnom smatra da je ona umrla baš na svoj rođendan, što i dodatno dovodi do mistifikacije njene smrti, a čemu je doprinelo i pisanje Laze Kostića. A izgleda da je stvar vrlo jednostavna, da su ljudi datumsku razliku između starog i novog kalendara dodavali na već izračunat datum Lenkinog rođenja po novom kalendaru. Ovoj greški je podlegao i sam Laza Kostić, koji je itekako bio dobro upoznat sa svim detaljima života porodice Dunđerski, pa je ipak pisao da je Lenka umrla u svojoj dvadeset i petoj godini „licem na Arhanđela Mihaila, svoj rođendan”.

Laza Kostić je nekoliko nedelja pre Lenkine smrti, nakon nesporazuma sa taštom, napustio Sombor i otišao u manastir Krušedol gde ga je dočekala vest o Lenkinoj smrti. Ni u pismu Julijani on ne ume da skrije tugu i očaj: „Ni rođena sestra jedinica nije mi bila milija od nje. Možeš misliti kako mi je. Crn mi je ceo svet.” Nikoli Tesli šalje Lenkinu partu, s rečima: „Eto, to je Vaša nesuđenica!… Meni je bila kao rođena sestra.” Bio je na Lenkinom pogrebu u Sentomašu, a njenu posmrtnu listu je nesavijenu čuvao do kraja života među svojim spisima, onako kako se čuvaju najprisnije stvari.

Lenkina parta koju je Laza Kostić poslao Nikoli Tesli uz pismo u kome ga obaveštava o Lenkinoj smrti, od 31. decembra 1895. god. Izvor: Ravnoplov

Lenkina smrt kao da je tek razbuktala ljubav u njemu. U manastiru Krušedol Kostić joj daje pomen o Matericama 1895. godine, a isto čini i na godišnjicu njene smrti 1905. godine. Testamentom je ostavio ovom manastiru 1.000 kruna kako bi svake godine, o Aranđelovdanu, Lenki činili pomen. U jesen 1905. godine poručuje izradu njene biste, a od slikara Uroša Predića i Lenkin portret. (Ovaj Lenkin portret Predić verovatno nikad nije ni izradio, jer se ne pominje u njegovom spisku naslikanih dela koji je on vrlo savesno vodio). S Lenkinom porodicom, Laza Kostić do kraja života neguje bliske odnose i kumuje sinu i unucima Lazara Dunđerskog.

U Kostiću tih godina polako sazreva još jedna pesma o Lenki, koja će, kada dozre, posle skoro 14 godina od njene smrti, biti napisana u 14 strofa. To je bez sumnje, najlepša ljubavna pesma ispevana na srpskom jeziku – Santa Maria della Salute. Naziv pesme i njen motiv vezan je za istoimenu venecijansku baroknu crkvu Santa Maria della Salute (Svete Marije od Spasa), koja je, između 1631. i 1681. godine, sagrađena po zamisli i nacrtima arhitekte Baldasara Longene u Veneciji. Laza Kostić je ovu crkvu, koja je 17 godina ranije bila središnji motiv njegove pesme Dužde se ženi, video i posetio na bračnom putovanju sa Julijanom Palanački, krajem septembra 1895. godine. Možda je tom poetskom spajanju umrle devičanske Lenke s Devicom Marijom doprinela i datumska podudarnost praznika ove crkve sa srpskim Aranđelovdanom, koji je, prema Kostićevom uverenju, bio vezan za datum Lenkinog rođenja i njene smrti.

(Izvori:
Milan Stepanović, „Tad moja vila preda me granu… (izložba)”, Ravnoplov.rs, 16.02.2019, link
Pero Zubac, Lenka Dunđerska, Beograd: Novosti, 2017.
Naslovna foto: Dnevno.rs)