Slavna varoš srbobranska blaženo se rasprostrla u srcu ravne Bačke. Žitelji njeni, u veličanstvenoj istorijskoj prošlosti, uvek na megdanu za odbranu slobode svog napaćenog naroda i otačastva. U miru, samo između ratova. U tim blaženim godinama život Srbobranaca je bio kao raspevano proleće. Zaljubljeni u svoju plodnu crnicu, vrance i čilaše, đermove i salaše. U proleće njive šarane plugom, leti zlatna od žita, u znoju i vršidbi. U jesen polja i čardaci žuti od kukuruza, zimi prela momaka i devojaka i masni svinjokolji. U praznike uvek u varoši, pa kolo, gajdaši, veselja i tamburaši.
Varoši srbobranska, prelepa si i u setvi i u žetvi i čuvenim svadbama, veseljima i lumperajkama. Zato ti ljubimo sve sokake i salaše. Volimo kuće tvoje obične paorske i one velike kitnjaste varoške. Volimo žitelje tvoje ponosne, trudoljubive i gostoljubive, hrabre i plemenite, raspevane i razigrane.
Vinske sevdalinke i tzv. „šalajke”, nastale su baš u Srbobranu. Prvobitna izvođenja pripadala su dobrim srbobranskim tamburašima, kojih je Srbobran uvek imao. Izvođene su prilikom čuvenih pijanki, koje su bile i najveće i najlepše u Srbobranu. U Srbobranu je nekada postojala izreka: „Koga u Srbobranu ne opiju, u Turiji ne izbiju i u Bečeju ne okartaju, taj nije bio u Bačkoj”. Zadovoljstvo srbobranskih domaćina je potpuno samo ako svog gosta opiju do besvesnog stanja.
U Srbobranu je ispevana pesma o njegovoj veličini i ponosu, ali i stradanju:
Sentomašu, lazu, hej,
Sentomašu, mali Carigrade, hej,
lazu, hej!
U tebi se, lazu, hej,
u tebi se sokolovi legu, hej,
lazu, hej!
Sto momaka, lazu, hej,
sto momaka, dvesta devojaka, hej,
lazu, hej!
O ovoj prelepoj pesmi i tamburašima koji su je svirali čuvenom Lazaru Dunđerskom kad god bi posle obavljenog posla svratio u čuvenu novosadsku kafanu „Kamila”, najbolje govori prof. Milivoj Tutorov (ceo tekst se može pročitati ovde):
„Jedna od najpoznatijih novosadskih kafana u drugoj polovini 19. veka bila je gostionica „Kamila”, prizemljuša na uglu današnje Miletićeve i ulice Jovana Subotića. Gostionica „Kamila” je srušena 1931. godine. Niko ne zna zašto je dobila, za naše prilike, to čudno i nesvakidašnje ime, ali „Kamila” je bila decenijama omiljena kafana novosadskih boema iz krugova pozorišnog sveta, pisaca, pesnika, slikara, muzičara, profesora novosadske gimnazije, ali i poslovnih ljudi – industrijalaca, uglednih trgovaca, bankara, posednika, a rado su u nju zalazili i istaknuti nacionalno – politički radnici vojvođanskih Srba u 19. veku.
Korpulentni, dostojanstveni i bogati Laza Gecin dolazio je u kafanu „Kamila” na skupocenim karucama sa sjajnim četvoropregom čilaša, vitkih lipicanera iz najčuvenijih evropskih ergela. Na prednjem sedištu crnih lakiranih karuca, koje su na točkovima sa gumenim oblogama, nečujno i kao da lebde, klizile novosadskim kaldrmisanim sokacima i popločanim ulicama, sedeo je uparađen i ozbiljan, Joca kočijaš i desna ruka Lazina…
I dok je Joca, na žutim kožnim kajasima, držao četvoropreg kao da je ukopan i od kamena isklesan, vlasnik „Kamile” je pritrčavao lakiranim karucama, pridržavao ruku i pomagao gospodaru da sa potege stane na popločano tlo. Kada bi se Laza Gecin iz Sentomaša, u pratnji pomalo zbunjenog vlasnika, našao na vratima „Kamile”, kafanom bi se prvo razlila tamburaška melodija, a zatim ju je ispunjavala pesma Sentomašu, lazu, hej, u to vreme jedna od najlepših i najslušanijih u Vojvodini.
Pre mnogo godina, pričao je Milenko Manojlović – Babača, tada devedesetogodišnjak, bodrog duha i bistrog uma, koji je kao mladić, bio član orkestra Andre Ostojića i sam u nekoliko navrata svirao pred deda Lazom Dunđerskim, da je vlasnik „Kamile”, za Lazin dolazak znao dovesti orkestar čuvenog Andre Ostojića iz Sentomaša, jer u Vojvodini nije bilo orkestra koji je mogao izvesti pesmu Sentomašu, lazu, hej! kao što je to činio Andra Ostojić sa svojim tamburašima.
Setomašu… je bila omiljena pesma Laze Dunđerskog. Mnogi misle zbog toga što je njemu bila posvećena i što je nastala u slavu njegovog imena, a tako se i danas čini dok je slušamo, ali na žalost, s interpretacijom teksta, u kojem je prvi stih Sentomašu, Lazo, hej – netačan… Pesma nije posvećena Lazi Dunđerskom i nije nastala u slavu njegovog imena.
Ona je nastala pedesetih godina 19. veka posle pada i tragedije Sentomaša 3. aprila 1849. godine. Posvećena je, upravo, tom potresnom trenutku njegove istorijske prošlosti. Iz tuge i žalosti za uništenim trudom, rađala se volja za životom i Sentomaš je vaskrsnuo, razbijajući nad sobom tmurne oblake prošlosti i tražeći puteve ka budućnosti. Život je ponovo buknuo neuništivom snagom čoveka i pesma Sentomašu, lazu, hej potekla je iz naroda i uskoro postala simbol njegovog postojanja.
Sa elegičnim prizvukom, njeni stihovi izražavaju gordost i ponos jednog naroda, koji je navikao da ga istorija šiba svojim nemilosrdnim bičevima… Sentomaš je mali Carigrad. Opkoljen sa svih strana vodom i izgrađen na prostoru koji dominira okolinom, on je cvetao, rastao i razvijao se. Podseća na laz. U brdovitim krajevima to je raskrčeno zemljište, a u pitomoj Šumadiji – to je proplanak, obrastao bujnom travom i zelenilom… Posle 1849. godine, čitav prostor je trebalo raskrčiti i ukloniti tragove razaranja, da bi se moglo graditi novo naselje. Trebalo je uložiti mnogo napora i proliti mnogo znoja da taj gradić vojvođanskog beskraja, pretvoren u ruševine i zgarišta, postane „laz”, raskrčeno zemljište i proplanak obasjan radostima života i verom u sebe.
U pesmi se peva sto momaka, dvesta devojaka, jer u borbama za Sentomaš najviše su stradali i izginuli momci i mladi oženjeni ljudi, pa je, potom, godinama, u Sentomašu prema stotinu momaka – bilo dvesta, a možda i trista devojaka.
Dakle, u refrenu ove pesme, koja je brzo postala veoma popularna, a tome su doprineli i Zmaj i Stari Bard svojim pesmama o Sentomašu iz 1848. godine, nije „Lazo, hej”, već „lazu, hej”. Toga je bio svestan i Laza Dunđerski, ali on je pesmu voleo kao i svi Sentomašani. Ona ga je podsećala na tragične dane 1848.godine, koju je proživeo kao šesnaestogodišnji dečak. Posebno je lepa muzika pesme Sentomašu, lazu, hej. Svojom talasastom melodijom ona podseća na vojvođansku ravnicu, a izvesnom razvučenošću izražava postojanost življenja na oranici, iz koje izbija praiskonska i nepresušna snaga prirode.”
Između dva svetska rata žitelji varoši srbobranske živeli su u monotoniji i blagostanju, obilju hleba i masti, u blatu posle kiša i prašini u vreme žege. Setva i žetva su uredno obavljane, tovljenici klani ili u Beč „liferovani”. Pekla se rakija dudara. O irošima, švalerima, veseljima i lumperajkama, pričale su danima varoške tračare, raspuštenice i udovice. Tekao je život u varoši srbobranskoj spokojno, ponekad veselo i raskalašno.
Prema rečima novinara iz Srbobrana, Milenka Genčića, Srbobran je u periodu između dva rata imao ukupno 106 kafana i bircuza i čak 22 tamburaška orkestra, pa se negde može sresti podatak da je u Srbobranu po glavi stanovnika bilo najviše kafana u celoj tadašnjoj državi. Navešćemo samo neke najpoznatije kafane.
U kafani „Balkan” prekoputa današnje pošte, svirao je najbolji tamburaški orkestar u Vojvodini, Jovice Nikolića i pripremao se čuveni roštilj tetka Kosane. Na provod i roštilj u Srbobran su dolazili čak i Beograđani. U ovoj kafani se okupljao stariji građanski stalež.
U kafani „Korzo” prekoputa državne apoteke, gde je sada park, svirao je ženski tamburaški orkestar, iznajmljivale se sobe za prenoćište i kuvali vojvođanski specijaliteti. Na bilijar se uglavnom okupljao mlađi građanski stalež (trgovci i zanatlije).
U kafani kod „Zgode”, subotom i nedeljom su se okupljali paorski momci i devojke i igrali kolo i druge igre. Većini ovih momaka i devojaka to je bio jedini nedeljni provod, jer su se u ponedeljak vraćali na salaš svojim poljoprivrednim poslovima.
Kafanu „Beograd” svakodnevno je posećivala grupa srbobranskih veleposednika. Pre podne su navraćali na pogačice sa čvarcima i pivo, a popodne na kafu i partiju karata.
U Domu zanatlijskog udruženja, u ulici Laze Kostića, održavana je škola igranja Dančike Dunđerskog. Na svoju slavu Sveta Tri Jerarha, u istoj sali je Udruženje trgovinske omladine redovno davalo pozorišni komad, u kome su uloge tumačili članovi udruženja. Stariji Srbobranci se živo sećaju njihovih uspelih izvođenja: Uježa, Dr, Pokojnika, Gospođe ministarke i drugih.
Karte su igrane u svim kafanama. Igrao se remi, tablić, preferans, meksika itd, a od hazardnih igara ajnc, šlaga, poker, ferbol i drugo.
O srbobranskim kafanama i atmosferi u njima, pisao je novinar i publicista iz Srbobrana, Milenko Genčić (1929-2001):
„Srbobran je nekad bio ponosan na svojih 106 „bircuza”, gde se uvek dobro jelo i pilo, a noćni život uveseljavali razni orkestri. A kada bi dosadila kafanska atmosfera, život bi se prenosio na srbobranske salaše, posebno na Adžijin, gde je veselje trajalo po nekoliko dana.
Fijakeri su „špartali” od salaša do grada, menjali se umorni svirači, gosti i devojke, bez kojih se nije mogla zamisliti ni jedna lumperajka.
Restoran „Balkan” bio je čuven po ruskim balalajkama, pogačicama i ćevapčićima tetka Kosane i tetka Sofije. Glavni gost bio je Čiča Gavanski, veleposednik i žitarski trgovac.
U „Balkanu” separe za ljubitelje 32 karte. Glavni klijenti u pokeru i „šlagi” Jefta Dragičević advokat, dr Steva Plačkov, Laza Gavanski, Rada Sivački i Uroš Jocić – Cucak.
Cucak je bio pravi majstor „šlage”. Kartajući se kupio je 21 lanac zemlje, napravio salaš na Kipovu i kupio nov „Ševrolet”. Redovno je pelješio srbobransku elitu. Najgore je prošao Steva Pavlov, koji je izgubio celokupno imanje, a zatim otišao da radi u policiju.
Primaš Jovica Jovanović sa svojim tamburašima nije napuštao Srbobran pune dve decenije. A zašto bi, kada su Srbobranci uvek bili dobri gosti. Najviše je svirao u kafanama „Korzo” i „Beograd”. Zahvaljujući izvanrednom glasu dobio je nadimak vojvođanski Karuzo. Zbog Jovice su dolazili gosti iz Novog Sada, Bečeja, Sombora i Subotice, da uživaju u takvom tenoru, koji je mađioničarskom veštinom praznio džepove srbobranskih boema.
Najveseliji među njima su: Braca Pivnički – Miškela, Vasa Kojić, učitelj – Šaša, Laza Mudrinski – Džoa, Avram Krnjetin – Zec, koji je proćerdao salaš i zemlju, zatim Jevrem Manojlović, Toza Manojlović – Špica, Lesa Šijačić i još desetak drugih.
Od svih se izdvajao Braca Miškela. Znao je dva dana ići kroz „selo” sa muzikom, trezan, pevajući „serenade” devojkama.
U „Velikom Parizu” svirali su tamburaši Milana Kurjaka. U komšiluku lepa udovica Anka. Zapala za oko Miti Kaćanskom – Tani, koji je u dva mandata bio predsednik opštine. Tana je imao vodenicu – potočaru na Rekavici, koju je pre njega držao Natan – Jevrejin, trgovac farbar i prodavac na veliko vina i rakije.
Mita – Tana stoji pred „Velikim Parizom”, a Milan Kurjak otpeva:
Daće Lala hiljadarku,
da poljubi tetka Anku
Odmah se hiljadarka našla na čelu Kurjaka, a gazda Mita je uživao što je sve to iz prikrajka posmatrala Anka. Hiljadarka velika ko kuća i za nju se, po kazivanju Ise Čobanova – Kikina, mogla na vašaru kupiti dobra krava.
Noćni život odvijao se u „Avali” gde je svirao ženski orkestar, a mogle su se naći i „garden-dame”, koje svoje goste brzo opelješe, pa od buđelara ostane samo futrola. I u kafani „Beograd” često je gostovao ženski orkestar iz Osijeka.
Kod „Zgode” svirala Mickova banda, kod Paje tamburaša – Šašina banda, a u kafani kod Toše Cvetnarova svirao je Mila Bečejac na violini – levom rukom. Svirali su oni i kod Tome Palikuće, Sternajića, u „Paorskom kolu”, Zanatlijskoj zadruzi.
Firanji je bio čuven po braći Habenjak, a kod Kiš Antala – igranke. Devojke igraju, a majke sede pored zidova, čekaju da se kolo završi, pa onda devojku prati momak, a majka pazi na svaki pokret mladih.
Kafana kod Sternajića bila je čuvena po gajdašu Božin Stevanu – Lalici. A svirali su i gajdaši Pera Sivački – Bača, Đura Maksimović i Joca Zotin. Svirali su po celu noć za voz slame, ogrizine ili za saćuru pasulja.
Srbobranski boemi, umorni od noćne „vandrovke”, odlazili su na letnje kupatilo, koje je držao u zakup Laza Ivanov, zvani „tatek”, da se rashlade i pripreme za nove sedeljke.”
Posle Drugog svetskog rata, kafana „Beograd” je promenila ime i zvala se „Maj”. To je bio i hotel, ne samo kafana, jer je na spratu bilo 8 soba za goste. „Maj” je radio u zimskom periodu, od oktobra do maja, a tokom leta je celokupno osoblje (sa gostima, naravno), prelazilo na obalu Velikog bačkog kanala u „Žaba-bar”, koji je radio od maja do oktobra.
O „Žaba-baru” nam donosi lep tekst prof. Dušan Mudrinski u svojoj knjizi Hronika srbobranske opštine:
„Nadaleko čuven, mnogo dalje od granica Vojvodine, bio je poznati srbobranski „Žaba-bar”. Jedan običan ugostiteljski objekat simpatično izgrađen na obali kanala „preko mosta”, sa enterijerom kojem su doprineli naši umetnici, kultivisanom plažom ispred njega, sa kabinama i drvenom „trambulinom” – skakaonicom u vodu, a uveče sa najčešće nedostižnim među muzičarima, violinistom Lazicom, bio je neprestani mamac i za Srbobrance i za putnike namernike.
Tu smo provodili mladost. Neko sa knjigom u ruci na sunčanoj obali, kako bi nagovestio svoju akademsku budućnost, neko da bi najbolje „nabacio” farbu i onda uveče, svi zajedno, da bismo ispijali svoje jedno piće, ponekad kolektivno nešto i proslavljali, pa onda, uz prigušena svetla i muziku za ples, pokušali sa udvaranjem.
„Žaba-bar” je stekao takvu reputaciju da je zaista bio nadaleko poznat i obično pun gostiju. Postojao je tu i specijalni separe, ispred koga se mogla navući teška plišana zavesa, pa je intimnost bila zagarantovana. Podsetio me je Tiha Dunđerski da se tamo što-šta specijalno događalo. Na moje čuđenje, odgovorio mi je primerom kada je raspoloženi Pilika – Sepika Pirmajer bacao čaše i flaše kroz prozor separea, a majstor Tiha i ostala bratija hvatali su ih sa spoljašnje strane da bi se uštedelo u novcu i lumperajka mogla duže da potraje!”
U pričama o kafanama i restoranima, ne smemo da propustimo čuveni i nekada prelepi hotel „Elan” koji je na samoj obali Velikog bačkog kanala otvoren 1980. godine na samom ulazu u Srbobran i u svoje vreme slovio za jedan od najlepših ugostiteljskih objekata u Bačkoj. Nalazi se na površini od preko 4000 kvadratnih metara sa pratećim objektima. Nekada se svrstavao u hotel B kategorije. Hotel je imao 52 sobe, tri apartmana, fitnes centar, pekaru, više sala i terasa, kao i veliku restoransku salu sa otvorenom baštom i bilijar salu.
Osamdesetih i devedesetih godina 20. veka u velikoj restoranskoj sali tog hotela su se održavale brojne proslave, mature, venčanja… Prilikom sportskih takmičenja, u njemu su odsedali sportisti, a i poslovni partneri koji su dolazili u Srbobran da sklapaju poslove sa „Elanom”.
Kako je „Elan” otišao u stečaj, tako su i vrata hotela poslednji put zatvorena 2003. godine i još uvek čekaju neke bolje dane, da se hotel renovira i ponovi primi svoje goste.
(Izvori:
dr Radoslav Subić, Srbobranci: od 1338. do 1945, Novi Sad: Prometej, 2006.
prof. Milivoj Tutorov, „Sentomašu lazu hej!”, Srbobran.net, 23.09.2016, link
Milenko Genčić, „Srbobranski boemi II!”, Srbobran.net, 14.05.2018, link
prof. Dušan Mudrinski, Hronika srbobranske opštine, Srbobran: Narodna biblioteka, 2004.
„Hotel Elan očišćen od smeća i šuta”, Srbobrandanas.rs, 18.03.2017, link)
