Ono što srbobransku opštinu čini prepoznatljivom među drugim opštinama je velika i značajna istorijska i kulturna baština. Naime, više događaja koji su značajni za istoriju Srbije, pa i šire, odigrali su se na teritoriji opštine Srbobran ili su stanovnici naše opštine imali značajnog učešća u tim događajima. A uporedo sa istorijom, neraskidivim vezama povezana sa njom i prožeta njome, razvija se u Sentomašu kultura nadahnuta nacionalnim ponosom i rodoljubljem, dostižući značajne domete i vršeći nesumnjiv uticaj na razvoj kulture i umetnosti Vojvodine i okolnih regiona.
O značaju Srbobrana i Srbobranaca za kulturna dešavanja u drugoj polovini 19. veka, najbolje govori tekst prof. Milivoja Tutorova „Zmaj i Sentomaške besede u Novom Sadu” koji u celosti prenosimo sa portala Srbobran.net:
„Srbobran ima bogatu i sadržajnu kulturnu prošlost, ali organizovaniji razvoj kulturnog života u nekadašnjoj „srpskoj Sparti”, kako ga je, svojevremeno nazvao Svetozar Miletić, počinje osnivanjem Srpskog građansko – crkvenog pevačkog društva 1862. godine.
Srpsko građansko – crkveno pevačko društvo u Srbobranu, jedno od najstarijih u Vojvodini, osnovao je prvi Srbobranac sa završenom učiteljskom školom, Nestor Miković, uz punu podršku Crkvene opštine, ali i pomoć Jovana Jovanovića Zmaja koji se, po majci, i sam osećao Sentomašaninom. Članovi Društva bili su učitelji, trgovci, zanatlije, činovnici, pa i talentovani đaci.
Posle završene Učiteljske škole u Somboru 1857. godine, Nestor Miković je postavljen za učitelja u rodnom Sentomašu i na toj dužnosti ostao je do smrti, 1897. godine. Ostao je u trajnom i neizbrisivom sećanju kao čovek neiscrpne energije, bezmernog prosvetiteljskog entuzijazma i širokog muzičkog obrazovanja koje je nesebično prenosio na mlade generacije. Mnogi Mikovićevi učenici, kasnije i sami učitelji, kulturni i javni radnici, poneli su još iz osnovne škole solidne osnove muzičkog obrazovanja i kulture pevanja. Miković je čitav svoj učiteljski radni vek posvetio organizacionom jačanju i radu Srpskog građansko – crkvenog pevačkog društva, u kojem je – pored horskog – negovao i solističko pevanje, muziciranje i deklamovanje.
Sa koliko se ozbiljnosti, poleta, upornosti i ljubavi radilo od prvog dana osnivanja društva, najrečitije govori podatak da su Sentomašani, već 1863, bili spremni da sa odabranim programima, takozvanim „besedama”, gostuju u Novom Sadu, tadašnjoj „Srpskoj Atini”. Prvo gostovanje imali su krajem februara 1863. godine, što je zabeleženo kao prvorazredni kulturni događaj koji je pobudio veliko interesovanje kako novosadske, tako i šire vojvođanske kulturne javnosti.
Zmaj je, tim povodom, u „Nevenu” opisao svečani izgled Novog Sada, ponos Novosađana, što mogu da u svom gradu, okupe sve što narodnim duhom živi i diše i svečani doček gostiju koji su pristizali sa svih strana, a o samoj „besedi”, kojoj je prisustvovao i Svetozar Miletić, veliki pesnik je zapisao:
„Čestiti Sentomašani, koji se znaju biti i veseliti, poigrati i popevati i na strašnom mestu postojati, naumiše da se onako po naški provesele. Sentomašani nisu sebični kad se vesele. Okupiše oni svu braću, gde god ih ima. Pozvaše goste iz Hrvatske, Slavonije, Srema, Banata i Bačke. Dočekaše braću Nemce, Mađare da i njima pokažu ljubav i poštovanje… A celu hasnu, koja nije bila mala, pokloniše Srpskom narodnom pozorištu… Zar to nije srpski i rodoljubivo!
A šta da vam kažem o samoj besedi. Pitajte onog ko je bio pa ćete mu, ne iz reči, već sa lica razabrati više nego vam crno pero i mastilo mogu napisati…Prvo je hor otpevao „Crnogorku” Đure Jakšića. Posle nekoliko lakših pesmica, hor je završio pesmom „Naša domovina”. Zatim je gospodin Jovan Nikolić – Džaver odsvirao na glasoviru jedan Listov komad. Gospodin Vukićević je prekrasno deklamovao Jakšićevu pesmu „Iskušenik”, a gospodin Lifka je svirao na flauti, uz pratnju čitavog orkestra… Zatim je došla tačka koja nas je do suza potresla… Došao je Gajdaš!
Gajdaš krasna stasa i lepa uzrasta, ponosno stupi na binu. Šešir nakrivio, kao da su ga iz najveselijih svatova na krilima doneli ovamo. Svirao je pesme, što su sa uzdisajima ispunjene, uz koje i junaci plaču, koje se i tuđinu dopasti moraju, ali koje samo Srbin razumeti može… Svirao je svatovac – kad se devojka od majke oprašta, kad je otac blagosilja, kad drugarice pevaju i plaču, a nevesti hoće srce da pukne, kad bratac seju za ruku vodi, kad se odbija grana od jorgovana, kad prostiru platno, kad prate kuma i kad u kola sedaju… Zbogom kićeni svatovi, ječalo je u duši svakog od gostiju… Ali, mi nismo u svatovima, već na Sentomaškoj besedi. O, hvala vam, dragi Sentomašani, što nas tako očaraste.”
„Beseda” je završena recitacijom Milice Nikolić – Džaver, a Zmaj je o tome zapisao:
„Mala Milica, siroče sentomaško, bez oca i majke, deklamovala je sa posebnim čuvstvom pesmu Stevana Kaćanskog „Oj, oblaci”. Oči su pune suza, jeca i guši se dvorana u plaču, a mala Milica završava pesmu „Zdravo da si rode moj”… Zdravo i ti sirotice, bez oca i majke, ala nas danas zadivi i razneži.”
„Siroče” je poznata Zmajeva pesma, ali širem krugu čitalaca nije, možda, znano da je pesma posvećena siročetu koje je stvarno postojalo i čijom je nesrećnom sudbinom pesnik bio potresen, a u još lepšoj i poznatijoj pesmi „Malena sam” – inspirisan njegovim izvanrednim likom. To siroče je Milica Nikolić – Džaver iz Sentomaša, koja će zahvaljujući Zmajevim pesmama i svom izvanrednom recitatorskom daru, postati poznata širom Vojvodine kao Milica Srbobranka.
Milica Nikolić – Džaver je rođena 1854. godine. Rano je ostala bez roditelja, pa je brigu o njoj preuzeo stric Jovan. Iako je u stričevoj kući bila okružena pažnjom, mala Milica je tugovala bez majčine ljubavi i patila u saznanju da je bez očeve zaštite. U školu je pošla 1861. godine, a učitelj joj je bio Nestor Miković. Milica je bila odličan đak. Razlikovala se od svojih vršnjaka, sa kojima nije delila obične dečje radosti u igri i nestašlucima. Najsrećnijom se osećala nad pesmama Đure Jakšića, Branka Radičevića, Jovana Jovanovića Zmaja i Petra Preradovića. Čitajući ih, stvarala je svoju, detinju sliku sveta bez bola, tuge i patnji.
Učitelj Miković je brzo uočio slojevitu složenost lika male učenice i posvetio je Milici posebnu pažnju. Naročito je negovao njen recitatorski dar. I dok su se Miličini vršnjaci trudili da, deklamujući o prigodnim školskim i drugim svečanostima, ne izostave koju reč ili stih iz napamet naučenih pesama, Milica je svoje recitacije doživljavala kao sopstvenu ispovest i poruku svetu da je ljudima potrebno više ljubavi, topline i razumevanja.
Recitatorske sposobnosti male Milice Nikolić – Džaver zapazio je i Zmaj, koji je često dolazio u Sentomaš i družio se sa ovdašnjim učiteljima, naročito sa Nestorom Mikovićem. Zmaj je napisao pesmu „Siroče”, koju je posvetio maloj Milici, a ona ju je pripremila i prvo deklamovala u Sentomašu, a 19. maja 1863. godine i u Sremskim Karlovcima, gde je svečano obeležena hiljadugodišnjica početka rada Ćirila i Metodija. Tim povodom, „Srpski dnevnik” je u 114. broju pisao:
„Kad je program već bio završen deklamacijom Ilije Stojanovića, publika poče vikati: Milica, mala Milica!… Na binu izlazi maleno lepuškasto devojče, deklamuje i njena deklamacija je začin čitavoj besedi, jer tako čistog, nevinog, detinjeg deklamovanja retko je čuti. Mnogima su oči zasuzile. Ovom prilikom karlovačke gospođe dale su fotografisati malu veštakinju, umnožile su kopije slike, pa su jednu poslale i novosadskoj Srpskoj čitaonici, uz propratno pismo, kojim su za ovaj lik iskale dostojno mesto u svetloj dvorani Čitaonice.”
Sentomaško Srpsko građansko – crkveno pevačko društvo učestvovalo je sa svojim programom i u centralnoj proslavi hiljadugodišnjice Ćirila i Metodija, koja je održana u Novom Sadu, 21. jula 1863. godine. Virtuoznošću horskog pevanja Sentomašani su ostavili snažan utisak na prisutne, među kojima je bio i Svetozar Miletić. Milica je recitovala pesmu „Malena sam”, koju je Zmaj napisao insipirisan njenim likom i sudbinom. Devojčica je pesmu doživljavala kao ličnu ispovest i stihovi su dobijali smisao, čije dubine i značenja, možda, ni pesnik nije bio svestan… Dok su se zanemelom dvoranom otkidali uzdisaji potresenih slušalaca, Milica je, umesto da i sama zaplače, ponosno izgovorila završnu strofu:
„Srpstvo je meni majka i babajka.
Kad se setim gde sam se rodila,
Tad mi niču na ramenu krila.
Srpkinja sam dična Srbobrana.”
Dirnut i potresen devojčetovim neposrednim doživljajem njegovih stihova, Zmaj je, pognute glave i suznih očiju, dugo ostao sam na svom sedištu. Nije primetio da je i poslednji posetilac davno otišao iz dvorane.
Recitujući Brankove, Đurine, Zmajeve, Preradovićeve i Bardove pesme, mala sentomaška veštakinja gostovala je u mnogim vojvođanskim mestima i o njoj se govorilo kao o „…neobičnoj i značajnoj pojavi u društvenom životu vojvođanskih Srba”, a pesnikinja Draga Dejanović je u “Danici” 1867. godine pisala :
„Dokle god je imena srpskog, večito će se spominjati, kao zlatna uspomena, malena naša, Milica Srbobranka. Živela nam dugo, na diku našu i ponos naš. Ona će uvek biti ponos naš i dika naša, samo neka ostane zadahnuta čistim rodoljubljem i neka svagda našim narodnim duhom diše.”
Nadanja se, nažalost, nisu ostvarila i želje se nisu ispunile. Kao što je, poput munje, bljesnula u kulturnom i javnom životu vojvođanskih Srba, Milica Srbobranka je iz njega i iščezla. Odjednom je, i zauvek, zaćutala i njeno ime sve je ređe pominjano. „Dični ures Srpstva” brzo je zaboravljen… Niko, verovatno, nikada neće otkriti šta se to odigralo u ranjivoj duši sentomaškog siročeta, kojem je Zmaj posvetio dve, možda i najlepše, pesme.
O devojačkom dobu Milice Nikolić – Džaver zna se samo da je odlazila u vazdušne banje na dugotrajna lečenja. Milica se udala 3. jula 1874. godine za Lazu Teodorovića, sentomaškog trgovca, sa kojim je poslednju godinu života provela u Temišvaru. Umrla je 1877. godine.
Srbobransko Srpsko građansko – pevačko društvo postojalo je do početka Drugog svetskog rata. Gotovo osam decenija ono je bilo nosilac kulturnog života Srbobrana.”
Izuzetno veliki uticaj na razvoj politike, ekonomije, nauke, kulture i umetnosti imala je najpoznatija srbobranska porodica Dunđerski, te se smatraju rodonačelnicima građanske kulture tog doba – 19. i prve polovine 20. veka. Iza ove porodice ostala je velika kulturna baština. Navešćemo samo neke primere koji na najočitiji način potvrđuju prethodnu tvrdnju.
Kada je izgorela 1891. godine stara zgrada Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu na Trifkovićevom trgu, mađarske vlasti nisu dozvolile da se pozorište obnovi na istom mestu. Iz inata mađarskim vlastima, Lazar Dunđerski je brže-bolje podigao novu zgradu u svom dvorištu, iza hotela koji se tada zvao „Carica Jelisaveta”, kasnije „Kraljica Marija”, dok danas nosi ime hotel „Vojvodina” u centru Novog Sada. U toj zgradi je bio i prikaz izuma kinematografa za ekskluzivnu publiku, već 7. novembra 1896. godine, nepunih godinu dana nakon prve filmske projekcije na svetu, koju su održali braća Luj i Ogist Limijer u Parizu. Nažalost, zgrada Dunđerskog pozorišta je, baš kao i stara zgrada, izorela u velikom požaru u januaru 1928. godine. Od vatrene stihije je sačuvana samo pozorišna garderoba sa galerije.
Od bezbrojnih dobročinstava, priloga i pomoći koje je darivao Lazar Dunđerski svom narodu, na ovom mestu ćemo izdvojiti još da je bio jedan od prvih osnivača i glavnih dobrotvora u udruženju „Privrednik”, koje je u međuratno vreme na škole i zanate u Vojvodinu i Srbiju dovelo četrdesetak hiljada siromašne i darovite dece iz pasivnih srpskih krajeva s one strane Drine i Save, od kojih su se regrutovali ovdašnji trgovci, zanatlije i oni najviđeniji privrednici. Među poslednjim dobročinstvima koje je Dunđerski učinio, bilo je osnivanje peštanskog Angelineuma – Zavoda Sv, Majke Angeline za vaspitanje srpske otmene ženske omladine, koji je smestio u novopodignutu „velelepnu četvorospratnu zgradu” koja i danas stoji u najvažnijoj pešačkoj ulici u Pešti – Vaci ulici, preko puta Srpske pravoslavne crkvene optine i crkve Svetog Đorđa, u neposrednoj blizini Tekelijanuma. Prema rečima Trive Militara, palata Angelineuma je koštala 400.000 predratnih kruna, a Dunđerski je izdvojio još 100.000 kruna za izdržavanje zavoda.
Da nije samo Lazar jedini od Dunđerskih činio dobročinstva i pomagao srpski narod širom Austro-Ugarske carevine, već celokupna njegova porodica, svedoči nam sledeći tekst objavljen 1888. godine u majskom broju časopisa „Ženski svet” na stranicama 147-149, u rubrici Razno. Tekst pod naslovom „Beseda sa igrankom” opisuje dobrotvornu priredbu koju su Lazareve ćerke Milka i Lenka i supruga Sofija organizovale radi pomoći postradalima u velikom požaru koji je zahvatio Kikindu 17. marta te 1888. godine i u kojem je izgorelo preko 350 kuća, zajedno sa stajama, hranom, stokom i živinom, ostavljajući 1000 ljudi bez krova nad glavom, hrane i odeće. Tekst opisuje ne samo dobročinstvo Dunđerskih, već još više program priredbe i njen izuzetno visok kvalitet, a s obzirom na to da je jedan od retkih svedočanstava o javnom nastupu Lenke Dunđerski iako je poznato da je rado svirala na glasoviru (klaviru), prenosimo ga u celosti:
„Drugi dan uskrsa, 25. aprila (7. maja) o.g. priredila je dobrotvorna zadruga Srpkinja Novosatkinja u korist pogorelih Kikinđana besedu sa igrankom uz sudelovanje vojničke petrovaradinske 70. filipovićeve pukovnije i gospođica: Milke i Lenke Dunđerske, Vide Đ Vukičevića i Vide Varađanina. Vojnička kapela otvorila je besedu s uvertirom iz opere Vilhelma Tela od Rosini-ja a završila je sa slavenskim pesmama od Šuberta. Poznato je i širim krugovima, da ova kapela lepo i precizno svira, a ovom je prilikom sa svoje savršene tehnike zadivila publiku. Posle prve svirke odpevala je gđica Milka Dunđerska pesmu:
Kralj Tulski od Gunod-a, a potom odmah Autfenthalt od Šuberta, obe pesme tako skladno i vešto, da bi zadovoljila – kao što je potpuno zadovoljila prisutne – i prve majstore ove struke. Treći je komad svirala gđica Vida Varađanina Hochzeitmarsch und Elfenreigen iz Mendelsonova Sommernachtstrauma od F. Lista. Stručnjaci ove vrste veštine kazuju, da je to vrlo težak komad i da ga je gđica Vida ipak potpuno savladala i lako i dobro odsvirala. Da je publika zadovoljna bila, vidi se i otuda, što je izazvala gđicu Vidu i ona je na to odsvirala još Prag je ovo od Dr. J. Pačua. Za ovom Vidom izašla je gđica Vida Đ. Vukićevića i deklamovala je Uskrs u pećkoj patrijaršiji, crnogorsko davorije. Misli se, da je to sastav samog oca g. Đure Vukićevića, jer nit’ nama nit’ je našim posvećenijim piteratima poznat ovaj komad; ali možemo i piscu i deklamatorci čestitati, prvom na shodnom i lepom sastavu a drugoj na veštačkoj i živoj deklamaciji. Besedu je, mimo vojničke kapele, završila pesmama: Ožidanije od S. Donaurova i Loreley od Lista, gđica Lenka Dunđerska. Gđica Lenka je svojom veštom pesmom i svojim gromkim a pritom čistim, uglađenim i izvežbanim glasom, zaista potvrdila onaj u publici napred raznešeni glas, da je to Dunđerskovo veče. Gđica Lenka je tako očarala publiku poslednjom pesmom, da je izazvana morala otpevati i Đulić od Tolingera. Publika je u svemu tako zadovoljna i ushićena, da je od reda svako samo čestitalo i hvalilo naše ove sudelačice. Veliko priznanje požnjela je i gđa A. Mihaelzen iz Budimpešte, jedno svojom lepom pratnjom pesama, koje se u dovoljnoj meri pokazalo na ovim dvema njenim učenicama gđicama Milki i Lenki Dunđerskovoj. I publika je nagradila trud sudelačica, jer je bila i mnogobrojna, pokraj sveg toga, što je ovo prvi put bilo, kako ova zadruga postoji da se nije lično išlo i pozivalo na zabavu, a pritom vrlo odabrana, i što je već retka pojava, da je neobično jako pomložena bila sa stranim nesrpskim elementom. Bilo je Našeg sveta i iz daljih krajeva a osobito iz Srbije. Velika škola bila je zastupljena sa svoj tri člana: g.g. Jovanom Boškovićem, Đ. Milovanovićem i V. Karićem. Bilo je zemunaca, kovinaca, sentomašana, rumljana, žabaljčana, futožana, srp. bečejaca, bajaca, pančevaca i dr.
Za ovim moralnim uspehom nije zaostao ni materijalan. Kako smo izvešteni, uteklo je koje od ulaznica, koje od dobrovoljnih priloga iz mesta i sa strane do sada blizu 500 forinata, a preteće oko 300 forinata čiste hasne.
Ova će zabava ostaviti zadruzi našoj lep i ponosan glas, publici trajnu, a sudelačicama, pa i onom lepom vencu muških reditelja milu uspomenu, pogorelim kikinđanima pak znatnu potporu.
Delo ovo pokrenula je naša poštovana članica i bivša zaslužna i prva načelnica zadružna gđa Sofija Dunđerska, koja je pokraj toga ulagala i moralna truda i materijalne žrtve i koja za ovo plemenito delo zaslužuje svako priznanje i poštovanje. Živela!”
Ne samo da su srbobranci organizovali svečane priredbe u Novom Sadu, već je i u samom Srbobranu bio veoma razvijen pozorišni život. Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada gostovalo je u Srbobranu svake godine po mesec i više dana. Tako je 1865. godine izvelo 6 predstava, 1878. godine 25, 1882. godine 24, 1887. godine 25, 1892. godine 19, 1906. godine 34, a 1914. godine čak 39 predstava. Između dva svetska rata, u Srbobranu je naročito bio razvijen pozorišni amaterizam. Postojalo je više amaterskih grupa, ali je najaktivnije radila grupa trgovinske omladine. Nakon Drugog svetskog rata, pozorišni amaterizam na srpskom i mađarskom jeziku u Srbobranu ispoljavao je uspešnu aktivnost.
Pozorišnu aktivnost najuspešnije razvijaju amateri iz Turije. Dramski amaterizam u ovom naselju ima izvanredno bogatu i uspešnu aktivnost i posleratnu tradiciju. Turijski amateri su bili amaterski prvaci Vojvodine i Srbije, dok je pozorišni amaterizam u Nadalju ispoljavao aktivnost samo povremeno.
Pored pozorišnog, u Srbobranu su se u poslednjih nekoliko decenija razvijale folklorna i recitatorska aktivnost. Obe ove amaterske aktivnosti ostvarile su u Srbobranu zapažen uspeh i kvalitet.
U 1976/77. godini dva amaterska pozorišta u opštini u Srbobranu i Turiji imala su 177 članova, izvela su 15 predstava pred ukupno 3255 posetilaca.
Pre Drugog svetskog rata Srbobran je imao dva pevačka hora: Srpske crkveno pevačko društvo kojim upravlja učitelj Milan Kaćanski, i Srpsko građansko pevačko društvo kojim je upravljao Lazar Mudrinski. Osim pojanja u crkvi, oni su učestvovali i na zabavama i na svim svečanim prilikama gde pevaju nacionalne pesme.
Stalni bioskop je u Srbobranu postojao od 1920. godine, a između dva rata u Srbobranu je povremeno bilo i dva bioskopa. Bioskopska sala koja je služila svojoj nameni sve do 2002. godine, a koja je sada adaptirana i pretvorena u višenamensko „Malo pozorište” u kojem se između ostalog povremeno prikazuju i filmske projekcije, izgrađena je 1938. godine. Sinematoskop je uveden 1960. godine. Stalni bioskopi postoje u Turiji od 1937. i u Nadalju od 1942. godine. U 1976/77. godini u opštini je bilo tri bioskopa sa ukupno 1084 sedišta. Iste godine, 790 projekcija je gledalo 95.000 posetilaca!
Kulturni život stanovnika opštine Srbobran danas je poveren Domu kulture Srbobran, Narodnoj biblioteci i brojnim Kulturno-umetničkim društvima.
(Izvori:
prof. Milivoj Tutorov, „ Zmaj i Sentomaške besede u Novom Sadu ”, Srbobran.net, 18.11.2016, link
Ljubiša Nikolin, Stalež Dunđerskih, Novi Sad: Bubućnost, 1996.
Pero Zubac, Lenka Dunđerska, Beograd: Novosti, 2017.
dr Radoslav Subić, Opština Srbobran – geografska monografija, Novi Sad, 1981.)
Kultura i tradicija
Ono što srbobransku opštinu čini prepoznatljivom među drugim opštinama je velika i značajna istorijska i kulturna baština. Naime, više događaja koji su značajni za istoriju Srbije, pa i šire, odigrali su se na teritoriji opštine Srbobran ili su stanovnici naše opštine imali značajnog učešća u tim događajima. A uporedo sa istorijom, neraskidivim vezama povezana sa njom i prožeta njome, razvija se u Sentomašu kultura nadahnuta nacionalnim ponosom i rodoljubljem, dostižući značajne domete i vršeći nesumnjiv uticaj na razvoj kulture i umetnosti Vojvodine i okolnih regiona.
