Dr Gedeon Dunđerski (1875-1939.) mlađi sin Lazara Dunđerskog, unuk deda-Gecin po kojem je dobio ime. Maturu je svršio u novosadskoj srpskoj gimnaziji sa sedamnaest godina, a doktorat prava je u Budimpešti položio u 21. godini. Još dok je studirao prava otac ga je upućivao u upravu na imanjima u Srbobranu i Čibu (Čelarevu).
Više se bavio politikom od svog brata Đorđa. Od 1910. godine je bio sreski poslanik i član peštanskog parlamenta sve do 1918. godine. Posle se dugo nije petljao u politiku, ali se u nju vratio 1931. godine. Po želji izbornika bačko-palanačkog sreza, kandidaovao se i bio izabran na novembarskim izborima, ali biće da mu se ta uloga zbog nečega nije svidela, jer je vratio mandat već posle nekoliko meseci.
Bio je predsednik Matice srpske od 1910. do 1920. godine, u najtežim godinama njenog života, kada je novčano trebalo sanirati deficit posle jedne velike pronevere njenih činovnika i spasiti je od namere mađarskih vlasti da je ukinu. Naime, on se isprečio nameri mađarskih vlasti u Prvom ratu da čitavu imovinu Matice pretvore u državne ratne zajmove, pa je tako jedan deo imovine spasen, dok je oko milion kruna prešlo u mađarske državne kase i za tu svotu Matica je dobila obveznice ratnog zajma, koje su posle izgubile svaku vrednost. Da nije bilo Dunđerskog, sve bi otišlo u nepovrat. Osim toga, bio je na čelu u mnogim našim patriotskim i humanim društvima.
Njegovo glavno imanje sa raskošnim dvorcem je bilo u Čibu (Čelarevu), gde je imao puno zemlje, veliki mlin, pivaru, kudeljaru i fabriku špiritusa. Još jedna špiritana mu je u Turiji, drugi mlin i još jednu fabriku alkohola ima u Srbobranu, druga pivara je u Velikom Bečkereku, a babrika leda mu je bila u Novom Sadu, iza njegovog hotela „Kraljica Marija”. U Beogradu je posedovao fabriku štofova, u Nišu je pod zakupom držao pivaru, u Koški u Sloveniji je posedovao još jedno veliko imanje, ali je ono razdeljeno u agrarnoj reformi. I on je bio vlasnik velike ergele sa priplodnim i trkačkim konjima. Dr Gedeonu je pripala i kuća oca Lazara u Srbobranu. Braća Đoka i dr Gedeon, u međuratno vreme, imaju i dva najveća hotela u Novom Sadu: prvi hotel „Slobodu”, drugi „Kraljicu Mariju”. Oba hotela se nalaze u samom centru grada na Trgu slobode, jedan prekoputa drugog. Njih dvojica se nisu neposredno bavili hotelijerstvom i nisu bili restorateri, već su prestižne građevine, nasleđene od oca, izdavali u zakup, ali im nije bilo svejedno šta se u njima zbiva. Dr Gedeon je osnovao i dugo vodio fabriku aviona „Ikarus” koja je prvo bila u Novom Sadu, potom u Zemunu, kao i fabriku motora u Rakovici. Bio je predsednik i član uprava u mnogim industrijskim preduzećima, predsednik Novosadske berze, član uprave Narodne banke Kraljevine Jugoslavije.
Galerija Matice srpske u Novom Sadu
Supruga dr Gedeona je bila Teodora Dora Dunđerski rođ. Vlahović (1887-1965.), „iz čestite i rodoljubive srpske kuće u Starom Bečeju”. Gospođa Dora je i sama bila uvažavana javna ličnost: 1922. godine je imanovana za dvorsku damu Nj. V. Kraljice Marije, odlikovana je ordenom Jugoslovenske Krune IV stepena i Svetog Save III stepena, a bila je i dugogodišnja predsednica Banovinskog odbora Crvenog krsta, sve do početka Drugog svetskog rata. Na taj položaj je najčešće birana aklamacijom.
Dr Gedeon i Teodora su imali troje dece, dva sina Lazara (1904-1956.) i Dušana (1905-1977.) i ćerku Sofiju, po udaji grofica Dežefi (Dessewffy, rođ. 1907, nepoznata godina smrti), koja je izazvala veliku pažnju celokupne beogradske javnosti kada se u septembru 1930. godine na hipodromu u Beogradu pojavila kao džokej. Novine su tada pisale: „U šestoj, oficirsko-džentlmenskoj trci, pored ostalih, jahala je i gospođica Sofija Dunđerski. To je prvi slučaj u Beogradu, a svakako i u celoj Jugoslaviji, da jedna dama učestvuje kao jahač u javnim trkama.” Devojka je ostavila snažan utisak, kao prava amazonka. U purpurnoj bluzi sa crnom džokejskom kapom, veselo je skočila na svoju „Rizi Bizi” i publici upriličila posmatranje dramatične trke na dva kilometra. Na startu trke je izbila na čelo, vodila veći deo, ali u finišu „pustila dvojicu ispred sebe”. Primila je srebrni pehar kao debitant i okupljenim navijačima rekla da njeno treće mesto nije neki naročit uspeh, ali da će drugi put biti bolje.
Slika Paje Jovanovića oko 1930. godine. Galerija Matice srpske u Novom Sadu.
Dr Gedeonu je 1935. godine ustanovljena teška bolest, pa se povukao i upravu poslovima prepustio sinovima Lazaru i Dušanu.
Bio je darežljiv i human, pomagao je srpske nacionalne interese i bio poznat po galantnosti. Po oslobođenju 1918. godine, Gedeon i brat mu Đorđe šalju narodu napaćene Srbije dva miliona tadašnjih dinara hitne pomoći, u znak patriotske zahvalnosti. Beogradskoj univerzitetskoj biblioteci je 1929. godine kupio i poklonio biblioteku Novosađanina Petra Stojadinovića od 8.000 knjiga velike bibliofilske vrednosti među kojima jedanaest prastarih srbulja, kao i Četvorojevanđelja sveštenika Makarija, Trajana Gundulića i jeromonaha Mardarija, i 160 originalnih, dobro očuvanih pisama književnika i uglednih ljudi iz prošlosti. Nedugo zatim, rezervnim avijatičarima je poklonio sportski avion, itd.
Međutim, 1938. godine postaje sve očiglednije da je dr Gedeon izgubio većinu svog bogatstva, a da stvar bude gora, sad kad je bio iscrpljen svojom bolešću, njegovi sinovi Lazar i Dušan u julu 1938. godine pokreću sudski spor protiv njega pred sreskim sudom u Novom Sadu, tražeći da se otac stavi pod starateljstvo zbog velikih dugova koje je napravio. Sudu je predočeno da je samo u poslednje vreme napravio dug veći od milion dinara, a zbir svih dugova poslednjih godina je bio veći od deset miliona, jer rashode preduzeća koja je posedovao nije mogao da uskladi sa prihodima.
Dr Gedeon je tada već bio ozbiljno bolestan, ali još nije bio spreman da upravu sasvim poveri naslednicima, na šta su oni reagovali tražeći prinudu. Pred sudom i javnošću je tako obelodanjen veliki porodični spor. O tome da se stari Dunđerski ne predaje, govorila je okolnost da se okružio grupom advokata, na čijem čelu je bio njegov prijatelj – slavni dr Stevan Adamović, čija je efikasnost izazivala strahopoštovanje.
Spor je naredne 1939. godine ušao u drugu godinu i onda je iznenada u Budimpešti, nakon neuspešnog pokušaja poznatog profesora Polja da mu odstrani rak na debelom crevu, umro dr Gedeon Dunđerski. U trenutku odlaska dr Gedeona, data je i rekapitulacija njegovih najvažnijih uloga izvan preduzeća u njegovoj svojini. Na tom spisku centralnih privrednih ustanova u kojima je poslenik bio dr Gedeon su Narodna banka, Srpska banka, Jadransko-podunavska banka, Novosadska produktna berza čiji je bio predsednik do kraja života, uprkos bolesti, a na zahtev njenih članova. Istaknuto je i staranje o vodnim zadrugama i objašnjeno je da se poslujući za Savez vodnih zadruga i fatalno razboleo, jer je za potrebe izučavanja melioracije u Engleskoj, na putu do tamo osetio tegobe koje su ga dovele na operacioni sto, posle čega je ubrzo umro. Bio je i predsednik Centralnog kreditnog zavoda u Novom Sadu, predsednik uprave bačke fabrike šećera u Vrbasu, predsednik Aero-kluba, potpredsednik Kola jahača „Knez Mihailo” u Beogradu i prvi čovek Rotari kluba u Novom Sadu. Dobio je pregršt odlikovanja, kao malo koji čovek svog vremena i među njima su bila: Jugoslovenska Kruna III stepena, Orden Svetog Save III stepena i francuski orden Legije časti.
Dr Gedeon je sahranjen u Srbobranu, u kapeli koju je podigao njegov otac Lazar na srpskom pravoslavnom groblju. Na pogrebu je bila svita sve samih vrhunskih zvaničnika, funkcionera i privrednika. Posle opela u srbobranskom hramu Svetog Bogojavljenja u centru varoši, povorka je krenula prema groblju i u njoj je bilo deset hiljada ljudi.
Još dok su odzvanjali hvalospevi upućeni pokojniku, sreski sud u Novom Sadu je odlučio da njegovo imanje stavi pod prinudnu upravu, a strah dr Gedeonovih naslednika je bivao sve veći pod okolnošću da bi prisilno likvidiranje dugova srozalo cenu pojedinih preduzeća, što bi moglo da znači gubitak čitavog imanja!
Odmah prve su se javile banke, u kojima je pokojnik, još samo pre dve nedelje bio časnik. Srpska banka iz Zagreba, Narodna banka Kraljevine Jugoslavije i Jadransko-podunavska banka iz Beograda, odmah posle smrti dr Gedeona, bez obzira na sadržinu testamenta, tražile su sekvestar nad celom imovinom. Izračunat je dug tim zavodima koji je iznosio ukupno 64 miliona dinara, s tim da je najveći deo bio prema Srpskoj banci – 42 miliona. Bliski rođak pokojnika, advokat dr Jovan Latinčić, tražio je u ime Srpske banke da se nad imanjem stavi prinudna uprava i u tome je uspeo.
Otvaranje testamenta je izazvalo silno interesovanje u čaršiji, jer se naročito spekulislo kako će proći sinovi dr Gedeona, jer porodični sukob nije izglađen pre očeve smrti. Oporuka „bačkog naboba”, kako su preminulog bogataša zvali širom Evrope, otvorena je 23. avgusta 1939. godine. Iz prvog dela testamenta se videlo da je potpisan u prisustvu neuobičajeno velike publike, što dr Gedeonu, izmučenom bolešću i ozlovoljenom nesporazumima sa sinovima, izvesno nije bilo ni malo prijatno. Verodostojnost i valjanost poslednje volje overili su prisutni lekar, psihijatar i specijalisti, a tamo su se našli i gotovo svi prijatelji zaveštaoca.
Testamentom je dr Gedeon ostavio samo zakoniti deo, ali im je odbio „sve ono što im nije bio dužan dati, a to znači sve ono što su oni trošili van svojih redovnih prihoda.” Supruzi gospođi Dori je ostavio udovičko uživanje. Ostalim rođacima je ostavio manje legate u iznosima po nekoliko stotina dinara, što je vrlo jasno govorilo koliko je bilo načeto privredno carstvo Čika-Laze pod upravom njegovog sina – naslednika favorita. Zamak i veliki park na imanju u Čibu je ostavio stanovništvu opštine, sa naročitom željom da se park pre toga uredi po uzoru na najlepše parkove u inostranstvu. Veći legat je ostavio za osnivanje sirotišta za decu i iznemogle starce, u čemu se izgleda takođe ogledao prekor njegovim sinovima. Tražio je da u sredini parka u Čibu podignu mauzolej od „umetničke vrednosti” i da se tamo prenesu njegovi posmrtni ostaci. Zamak treba da se preuredi u muzej sa predmetima umetničke vrednosti u vlasništvu porodice. Park i zamak, kada postanu javno dobro, biće pod upravom specijalnog starateljstva, koje će imenovati Ministarstvo poljoprivrede. Testament dr Gedeona Dunđerskog i njegova želja da ga sahrane u mauzoleju u parku dvorca u Čibu nikad nije izvršen.
Nažalost, smrt dr Gedeona nije bila jedina nesreća koja je zadesila njihovu kuću u ulici Kralja Aleksandra u Novom Sadu. Već sledeće godine, u januara 1940, osvanula je u novinama čitulja: „Danas prepodne u 10 časova, posle kratkog bolovanja, naprasno je preminula Katarina Beba Dunđerski, rođena Hadžić, supruga veleposednika g. Lazara Dunđerskog (sina dr Gedeona). Pokojnica je ostavila dvoje male dece, Doru i Dušana. Njena smrt je došla iznenadno i u celom gradu, u kome je uživala nepodeljene simpatije građanstva, odjeknula je bolno svuda gde su ovu mladu i plemenitu damu i dobru majku poznavali.” Katarina Beba je imala samo 34 godine kad je umrla i bila je snaja dr Gedeona, supruga njegovog starijeg sina Lazara. Nije ni Lazar dugo poživeo. Umro je već 1956. godine, u svojoj 52. godini života. I Katarina i Lazar su sahranjeni u Srbobranu, u porodičnoj kapeli Dunđerskih.
Mlađi sin dr Gedeona, Dušan, je bio poslednji upravljač jednog od starih dedinih i očevih preduzeća posle Drugog svetskog rata. On je rukovodio pivarom u Zrenjaninu do 1948. godine, a pre toga je svu svoju imovinu poklonio Komunističkoj partiji. Međutim, u pivari je izbio požar za vreme smolisanja buradi i dr Dušana su optužili za sabotažu. Uhapšen je i u zatvoru proveo 18 dana. Kada je pušten, otputovao je u Rijeku i tamo je radio u brodogradilištu, kao ekonomski savetnik, do kraja života. Umro je 1977. godine i sahranjen je u porodičnoj kapeli Dunđerskih na pravoslavnom groblju u Srbobranu.
Njegova sestra, Sofija Dunđerski, udata za grofa Tivadara Dežefia je novo vreme dočekala u Mađarskoj, gde je njen muž imao veliko imanje. Posle kad su Rusi intervenisali 1956. godine, bračni par je otuda pobegao u Austiju uz pomoć seljaka sa njihovog imanja koji su ih prevozili u kolima sa nešto prtljaga, koliko je stalo. Iz Austrije su otišli u Italiju, pa u Buenos Aires, gde je Sofija radila kao činovnik poliglota u avio-kompaniji. Grof je uzmogao da otvori neku fabriku, nije upamćeno čega. Opet su živeli lepo, ali daleko od svojih. Sofija je povremeno dolazila u zavičaj, a grof Dežefi nikad više nije otišao u Mađarsku.
Ono malo dete Dora, koje je ostalo iza iznenada preminule Katarine Bebe Dunđerski, jeste Teodora Dunđerski Đurić, Lazareva i Katarinina ćerka, unuka dr Gedeona, koja je uspela da sačuva sećanje na porodicu Dunđerski i svo znanje o svojim slavnim precima, koje je uglavnom dobila od svoje bake Teodore Dunđerski rođ. Vlahović, je podelila sa pesnikom Perom Zubcem, tako da je on njene reči i sećanja pretočio u knjigu Lenka Dunđerska. Takođe, Teodora Dunđerski Đurić je dala svoju punu podršku ustanovljavanju manifestacije „Lenkin prsten” u Srbobranu i prvih nekoliko godina, dok joj je zdravlje to dozvoljavalo, lično je prisustvovala dodeli nagrada za najlepšu ljubavnu pesmu u Srbobranu.
(Izvor: Ljubiša Nikolin, Stalež Dunđerskih, Novi Sad: Budućnost, 1996.)
