Po završetku Prvog svetskog rata, građani Srbobrana su polazeći od ekonomske moći opštine, broja stanovnika i zasluga u istorijskoj prošlosti, smatrali da imaju sve uslove za otvaranje potpune gimnazije, koja je u to vreme imala 8 razreda i upisivala se sa 11 godina posle završenog četvrtog razreda osnovne škole. Na osnovu toga, početkom aprila 1919. godine zajedničkom odlukom političke i crkvene opštine izabran je odbor koji je od ministarstva izdejstvovao dozvolu da se u Srbobranu od 1919/20. školske godine otvori Gimnazija, tako da se prvo otvore 4 niža razreda (I-IV, danas bi to bili viši razredi osnovne škole V-VIII razreda za decu od 11 do 15 godina), a potom da se svake godine otvori redom po jedan viši razred do potpune gimnazije.
Pošto se u tako kratkom vremenskom roku nije mogla podići zgrada za Gimnaziju, odlučeno je da se gradska kafana sazidana 1860. godine, prepravi u školsku zgradu. Kasnije je istu zgradu koristila Osnovna škola „Vuk Karadžić”, a danas je u njoj Poslovno – tržni centar. U prva 4 razreda upisano je oko 200 učenika i nastava je počela 23. septembra 1919. godine. U naredne četiri godine, postepenim otvaranjem V, VI, VII i na kraju VIII razreda, povećao se broj učenika i profesora.
Školske 1923/24. godine, polagana je u Gimnaziji prvi put gimnazijska matura. Na maturu se prijavilo 13 kandidata i svi su maturski ispit uspešno položili.
Školske 1928/29. godine izbio je štrajk učenika VII razreda Gimnazije. Na osnovu školske dokumentacije, vidi se da je taj razred bio najslabiji po učenju i vladanju u čitavoj gimnaziji – od 26 učenika ocenjenih na polugodištu samo njih 6 je bilo bez slabe ocene, dok je 20 učenika bilo sa 1-6 jedinica. Uzroci slabom uspehu su složeni, ali su pretežno prouzrokovani nekvalitetnom nastavom i nepedagoškim odnosima pojedinih profesora prema učenicima.
Učenici VII razreda Gimnazije se 20. januara 1929. godine nisu pojavili u školi postavljajući zahtev da se iz škole udalji 6 profesora. Pošto su uprkos svim nastojanjima da se privole da dođu na nastavu učenici ostali dosledni, Nastavnički savet Gimnazije ih je na sednici 22. januara 1929. godine sve isključio iz svih škola u Jugoslaviji, a Ministarstvo prosvete tu odluku potvrdilo. Kasnije je mera ublažena, pa je đacima ipak dozvoljeno privatno polaganje razrednog ispita u gimnazijama u Bečeju i Bačkom Petrovcu, a direktor gimnazije i neki profesori su premešteni iz srbobranske u neke druge gimnazije.
Prema kasnijem pisanju jednog od učenika učesnika štrajka, Ivana Ivanića sudije u penziji, razlog za pokretanje štrajka je osim istupanja protiv nastavnika, takođe bila i jedan vid protesta i pobune protiv vlasti zbog uvođenja šestojanuarske diktature kralja Aleksandra Karađorđevića te godine.
Na osnovu opšteg društvenog plana o redukciji potpunih gimnazija, već iduće 1929/30. godine, ukinuti su viši razredi Gimnazije u Srbobranu. Tome je verovatno doprineo i štrajk učenika. Ukidanjem potpune Gimnazije 1929/30. školske godine, odnosno viših razreda (V-VIII), u Srbobranu je nastavila sa radom Niža gimnazija (I-IV razreda).
Kraljevskim ukazom 13. septembra 1933. godine, odlučeno je da se i Nepotpuna gimnazija u Srbobranu ukine, tj. postepeno zatvara razred po razred i preraste u Građansku školu sa početkom od 1933/34. školske godine. Poslednji razred Niže gimnazije završio je školovanje 1935/36. školske godine. Tako je Gimnazija završila sa radom posle 17 godina rada.
Za 6 godina postojanja Potpune gimnazije u Srbobranu, maturiralo je 117 učenika, za 7 godina postojanja Niže gimnazije četvrti razred je završilo još 134 učenika, a Građansku školu u Srbobranu je do 1940/41. školske godine završilo 147 učenika.
Gimnazija u Srbobranu je imala veoma bogatu đačku biblioteku, hor, orkestar i bogat kulturni i zabavni život koji je bio lepo prihvaćen u samom mestu. Uspešno je radilo đačko literarno udruženje „Stevan Vladislav Kaćanski – Bard”, zatim „Đačko potporno društvo” (za pomoć siromašnim učenicima), te „Kolo trezvene mladeži”, Ferijalni savez učenika i drugo. U toku postojanja i delatnosti, Gimnazija u Srbobranu je i pored svojih nedostataka, odigrala veoma značajnu prosvetnu i kulturnu ulogu.
Za razliku od Gimnazije, Građanska škola je u tadašnjem školskom sistemu predstavljala zatvorenu školu nižeg ranga, iako je i ona trajala 4 godine. Svršenim učenicima građanske škole nije bio dozvoljen upis u više razrede gimnazije bez obzira na ostvareni uspeh, već su u takvim slučajevima bili predviđeni ispiti provere znanja iz najvažnijih predmeta. Zato su svršeni učenici građanske škole pretežno odlazili u neke od srednjih škola ili na izučavanje zanata i trgovine. Učenice su pretežno ostajale kod kuće.
Pošto su građanske škole svojim nastavnim programom bile orijentisane na privrednu delatnost svoje sredine, Građanska škola u Srbobranu je bila orijentisana na poljoprivredu. Poukama iz poljoprivrede posvećivana je najveća pažnja, nažalost samo teorijski, pošto škola nije imala svoj ogledni vrt. Izuzetna pažnja je poklanjana nastavi ručnog rada, pa je škola imala solidno opremljenu radionicu u kojoj su se učenici obučavali da rade kartonažu, duborez, stolariju i razne predmete za praktičnu upotrebu. Velika pažnja je poklanjana i muzičkom vaspitanju, pa je Građanska škola imala veoma dobar hor i tamburaški orkestar.
(Izvor: dr Radoslav Subić, Obrazovanje i vaspitanje u opštini Srbobran 1703-1983, Novi Sad, 1984.)
