Između dva svetska rata Srbobran je važio za lepo uređeno i jedno od najvećih poljoprivrednih mesta u Bačkoj i uopšte u Dunavskoj banovini, sa bogatom kulturno-prosvetnom tradicijom.
Za razvoj Srbobrana bila je važna dobra povezanost putevima. Jer kao što je izgradnja Kanala početkom 19. veka omogućila ubrzani razvoj naselja i olakšanu trgovinu, tako je isto početkom 20. izgradnja internacionalnog puta Beograd – Budimpešta imala veliki značaj za naselja kroz koja je prolazio taj put. Međutim, internacionalni put je prema planovima trebalo da prolazi kroz Vrbas, kao i pruga izgrađena u drugoj polovini 19. veka. Srbobranci sa ovakvom politikom nisu mogli da se pomire, pogotovo što je Vrbas u vreme Austro-Ugarske bio favorizovan od strane državnih vlasti u odnosu na Srbobran, pa su isti odnos od novih vlasti Srbobranci smatrali velikom moralnom i nacionalnom sramotom.
Zbog toga su se ozbiljno angažovali da se trasa novog puta premesti i da prolazi kroz Srbobran. Po svim listovima pišu članke i šalju deputacije na sve strane. Školski upravitelj Milorad Kurjački piše u „Politici” i pokreće akciju kod novosadse odbrane. Sve organizacije iz mesta upućuju na sva nadležna mesta razne pretstavke. Paja Bobanovački posećuje 1935. godine ministre, a za put kroz Srbobran svesrdno se bore i veleposednici Đorđe Dunđerski i Dejan Gavanski, zatim Toša Gavanski, advokat iz Beograda i drugi. Ali sudeći po opštinskom zapisniku od 13. marta 1937. godine, izgleda da je odlučnu reč po ovom pitanju imao Stevan Kaćanski, narodni poslanik starobečejskog sreza i njegova je glavna zasluga što taj put od prevelike važnosti prolazi sredinom Srbobrana, kroz glavnu ulicu.
Put je izgrađen na izdignutom nasipu sa podlogom od peska i šljunka što je omogućilo odvođenje vode i time sprečilo delovanje mraza, a sam kolovoz čine nearmirane betonske ploče dimenzija 3×10 metara i debljine 25 cm sa zazorima između tih ploča koje su popunjavane bitumenom ili katranom. Put je i dan danas u upotrebi celom svojom dužinom od Beograda do Budimpešte sa kolokvijalnim nazivom „stari put”, s tim da jedino deonica između Srbobrana i Bačke Topole nije nikad rekonstruisana i jedina je ostala u originalnom izgledu već gotovo 100 godina, što govori o visokom kvalitetu gradnje.
Sa izgradnjom internacionalnog puta krenulo se i sa uređivanjem ulice kroz koju prolazi. Kod stare pijace su neke velike kuće porušene kako bi put imao svoj pravac pri izlasku na Kanal. U isto vreme se i Kanal uređivao pa se 1939. godine pristupilo gradnji mosta dužine 310 metara, što je bio jedan od najozbiljnijih građevinskih poduhvata na ovom putu. Pre izgradnje mosta, do polovine kanala nalazio se zemljani nasip, a preko drugog dela je bila pokretna ćuprija koja bi se okretala u stranu kad god bi naišao neki brod ili barža.
Pred Drugi svetski rat, Sokolsko društvo u Srbobranu je bilo veoma dobro organizovano. Brojalo je sa podmlatkom 800 članova, a osnovano je još 1912. godine.
U istom preiodu pred Drugi svetski rat postojao je i aktivno radio „Steg skauta”.
Srpska dobrotvorna ženska zadruga u Srbobranu imala je pred Drugi svetski rat 180 članica, a 1936. godine obeležili su 50 godina od svog osnivanja.
U međuratnom periodu, u Srbobranu je postojala i školska kuhinja koja se zvala „Školska kuhinja sirotih pobožnih žena”. Sva deca siromašnih roditelja dobijaju u ovoj kuhinji obilan ručak četiri puta nedeljno. Kuhinja se izdržavala dobrovoljnim prilozima koji su skupljale članice takođe siromašne ali čestite žene. Sav rad u njoj su one obavljale same dobrovoljno i besplatno. Za godinu 1936. postoji podatak da je izdato 6.800 obroka, a osim ovoga podeljeno je strancima i raznim bolesnicima 1.600 obroka. Ovu humanu pravoslavnu ustanovu, sve do Drugog svetskog rata uspešno je vodio sveštenik Gojko Kaćanski, sin prote Lazara Kaćanskog koji je osnovao prvu Srpsku čitaonicu u Srbobranu 1869. godine.
Dobrovoljno vatrogasno društvo u Srbobranu je pred Drugi svetski rat imalo 42 člana, koji su bili uspešno obučeni i učestvovali u raznim vatrogasnim vežbama i smotrama u Srbobranu i van njega. Ta obučenost se ispoljila i prilikom njihovih uspešnih intervencija u požarima u Srbobranu i okolini.
U ovom periodu, tačnije 1926. godine, nastaje naselje Mileševo u Srbobranskoj opštini besplatnim ustupanjem zemljišta izbeglicama koje su se doselile u Srbobran iz Bosanskog Grahova u jeku Prvog svetskog rata 1916. godine. Nakon Drugog svetskog rata, Mileševo je pripojeno opštini Bečej, a priču o njegovom nastanku i o plemenitosti Srbobranaca, donosi nam novinar i publicista Milenko Genčić u svojoj Božićnoj priči, a koju prenosimo sa portala Srbobran.net:
„Prvi svetski rat besneo je svom žestinom. Glad i nemaština primorala je 18 porodica sa 83 člana iz sela Objaje kod Bosanskog Grahova da potraži spas u Slavoniji, kako im rekoše, tamo ima dovoljno pure i „kuruzare” za celu Bosansku Krajinu.
Više pešice nego vozom novembra 1916. godine 18 srpskih porodica izbeglih iz Bosanske Krajine, potražiše smeštaj u Vinkovcima. Sva vrata za njih bila su zatvorena. Niko nije želeo da primi srpske porodice iz Objaje, ozloglašenog sela u kome se rodio Gavrilo Princip, atentator na austrougarskog prestolonaslednika Franju Ferdinanda.
Tri nedelje gladna i bosa čeljad iz Objaje, živela su u stogovima slame. Nade da će u „obećanoj zemlji” da prežive ratne strahote, te surove zime, bilo je sve manje i manje.
U Vinkovcima prvi put su čuli za Srbobran u Vojvodini. Ako je to Srbobran onda tamo žive Srbi, koji će razumeti svoju braću i njihove patnje. Nepoverljivi po prirodi gorštaci iz Bosne, odluče da pošalju Đurđa Plemića i Jovicu Lukača kao prethodnicu.
Jutro… Bele se krovovi srbobranskih kuća od mraza. Pojavljuju se prvi sunčevi zraci. Đurađ i Jovica stigli su prvim jutarnjim vozom u grad nade.
Ispred špiritane stoji vlasnik Đoka Dunđerski. Upitaše gde mogu naći smeštaj za njih i njihove porodice koje su ostale u Vinkovcima. Kada Đoka Dunđerski dozna za njihove tegobe, ustupi im prazan magacin fabrike špirita koja te jeseni nije radila. Mesta dovoljno za 83 člana bivših stanovnika iz sela Objaje.
Nakon nekoliko dana stigoše i došljaci iz Bosne, sa pedesetak dece. Đoka im obezbedi smeštaj, ogrev, dovoljno hrane i nešto tople odeće za decu.
Ovakav plemenit gest ekonoma i veleposednika, novi stanovnici Srbobrana nikada nisu zaboravili.
U proleće 1917. Špiritana je počela sa radom. Srbobranski ekonom je obrađivao po nekoliko stotina lanaca plodne bačke crnice, i uvek su imali potrebe za sezonskom radnom snagom i dobrim radnicima. Pridošlice iz Objaje dobiše smeštaj na salašima u Razlevima i na segedinskom putu. Srbobranci ih primiše kao svoje najrođenije.
Okončan je Prvi svetski rat. O Srbobranu i Srbobrancima i njihovoj plemenitosti ubrzo se pročulo u selima Bosanske Krajine. Nekoliko stotina domaćinstava krenu u novi svet, da potraže novo prebivalište, da zarade novac, kako bi prehranili svoju sirotinju. Radili su kod uglednih bogatih porodica. Štedeli svaki dinar. Želja im je bila da i oni steknu svoj vlastiti dom. Uštedjevina skromna, nedovoljna za pravljenje kuća u samom Srbobranu.
Zemljoposednici u srbobranskoj opštini dobro su upoznali vrednosti novih došljaka iz Bosne. Radili su sve što im se ponudi, nisu birali šta i gde će raditi. A takvih radnika uvek je nedostajalo, kako bi mogli uspešno da obrade svoje velike posede.
Srbobranska opština donosi odluku 1926. godine, da novim stanovnicima dodeli besplatno 64 placa od četiri kvadratna hvata za izgradnju porodičnih kuća kod Drljana, na bivšoj zemlji veleposednika Morica Šefera. Novo naselje dobi ime MILEŠEVO.
Selo se brzo razvijalo i ekonomski jačalo. Broj stanovnika stalno se povećavao. Otvorena je i četvororazredna osnovna škola. Ambicije mladog naraštaja tu se ne završavaju. Željni da steknu neko više obrazovanje, jedan broj dece sa Mileševa upisuje se u Građansku školu u Srbobranu.”
(Izvori:
dr Radoslav Subić, Srbobranci: od 1338. do 1945, Novi Sad: Prometej, 2006.
Toša Iskruljev, Srbobran i Srbobranci, Novi Sad: Štamparija Dan, 1937 – fototipsko izdanje Srbobran: Udruženje potomaka i poštovalaca dobrovoljaca oslobodilačkih ratova 1848-1918. „Srbijanski – Srbobranski”, 2019.
„Put Bačka Topola-Mali Iđoš-Srbobran rekorder po izdržljivosti”, Rtv.rs, 12.11.2019, link
Milenko Genčić, „Božićna priča”, Srbobran.net, 04.01.2017, link)
