Pored Kančarovog salaša u Torinama stoji drveni krst, pored Vodice na obali doline gde se rečica uliva u Krivaju. Priču o tom krstu nam je ispričala valasnica salaša, Katalin Kančar:
„Moj čukundeda od koga priča potiče je sagradio ovaj salaš i bio je prva generacija ovde. Ovaj deo u ataru su ljudi nazvali Jaroš zato što je bilo mali broj salaša u to vreme i jako puno je trebalo pašačiti od jednog do drugog. Čukundeda je imao 50 jutara zemlje oko svog salaša. Jednom prilikom naišao je jedan slep prosjak sa dečakom, seli su da se odmore u podnožju vrbe u dolini koja se uliva u reku Krivaju. Kako su seli mali je primetio da nešto blista u travi. Travu je razdvojio rukom i video izvor koji je izbijao iz zemlje. Da bi se osvežio starac se umio, vid mu se vratio kroz nekoliko dana. Pričalo se da mu se vid verovatno vratio od izvorske vode koja je bila sveža i prijatna. Oko kao simbol su naslikali na plafon kapele i kad se kreči to ostaje.
Kad se ovo desilo ljudi su došli kod čukundede da ga zamole da proda parče zemlje gde se izvor nalazi jer čudo se desilo na tom mestu. On nije hteo da proda, jer je izvor bio na sredini njegove njive. Ljudi su otišli, nedugo posle toga digla se velika oluja i grom udario u kamaru od pleve. Vatra je gorela cele nedelje, tinjala jer se pleva zalepi i jako teško se gasi.Čukunded se onda zareko ako mala kućica pod trskom ne izgori, neće prodati nego će pokloniti, daće da ograde sebi parče koliko im je potrebno.
U početku je tu stajala jedna mala drvena bodica ograđena letvama, da stoka ne bi mogla blizu, da ne naprave štetu. Verovatno je onda podignut i ovaj krst od bagrema. Kako su godine prolazile drvo je istrunulo, samo je ostao krst. Malu kapelu od tvrdog materijala, to jest od cigala i ogradu od kovanog železa su digli ljudi sredinom 20. veka. Krov na kapeli je napravljen od lima, unutra u levom uglu se nalazi bunar iz koje su kantama crpali vodu i sipali u kadu u kojoj su se ljudi umivali, noge prali ili nosili vodu za kućnu upotrebu.
Svake godine 6. maja za Đurđevdan ovde se služila liturgija. Hodočašće je nekad trajalo i po tri dana, dolazili su bolesni sa željom da ozdrave, vernici, neke su doneli kočijama pa su čak i noćili ovde. Oni koji nisu stali unutra noć bi proveli pokriveni pod vedrim nebom. Mi stoku nismo puštali napolje za to vreme, da se ne uprljaju ljudi koji su dolazili u svečanim odelima. Na liturgiji je bila prisutna naša cela porodica – da li iz obaveze ili iz pristojnosti više nije ni važno. Ljudi su dolazili svake godine 6. maja kočijama, fijakerom, pešice a kasnije kolima. Pradeda je pričao da je ključ od kapele visilo na ekseru na salašu i svako je mogao uzeti u bilo koje doba dana, svi su ga vraćali na mesto. Kapelu mi krečimo svake godine, tako smo navikli. U zadnje vreme ljudi slabo dolaze, čak ni za Đurđevdan, ko da su se odvikli od vere, a novi sveštenici koji služe u Srbobranu nisu vezani za Vodicu.
(Tekst je napisan po snimku Lasla Parackog koji je snimljen na Kančarovom salašu 13. oktobra. 2017. godine).
(Izvor: Monografija Krstovi krajputaši u Srbobranu: Paraczky László–Németh Dezső: Út menti körösztök Szenttamáson. Gion Nándor Kulturális Központ, Szenttamás, 2018. 146–147. Prevela: Čila Balaž)
