Nazarenstvo se pojavilo tridesetih godina 19. veka u Švajcarskoj, a odatle proširilo i u druge zemlje. U Vojvodini se pojavilo polovinom 19. veka. Bio je to internacionalni religiozni pokret pripadnika mahom nižih društvenih slojeva. Nemoćni pred silama modernog društva u kojem su socijalnim raslojavanjem gubili materijalnu osnovu egzistencije, a razočarani stanjem u službenoj crkvi, nazareni su se povlačili u svoje skupove osnovane po ugledu na prvobitne hrišćanske zajednice. Propovedali su da je molitva, kajanje i ispaštanje na zemlji jedini put izbavljenja za večnu rajsku zajednicu u zagrobnom svetu.
Od prvih dana nastanka ove religijske zajednice pred nazarene su postavljani visoki hrišćanski ciljevi ispravnog, moralnog, radnog i posledično veoma teškog života punog odricanja i stradanja. Nazarene karakterišu negiranje sveštenstva, negiranje krštenja odojčadi i svete tajne pričešća (krštenje je kod nazarena čin od velikog značaja, pa se vrši kod odrasle, punoletne osobe, koje su preobraćene i koje prolaze, pre krštenja, procenu duhovnog preobražaja od strane zajednice, posle ispovesti pred starešinom), uzdržanje od vojne službe (zbog odbijanja da uzmu oružje u svoje ruke, muškarci su često bili osuđivani na dugogodišnje zatvorske kazne od 10 do 12 godina), politike, od polaganje zakletve kao i verska služba na svakodnevnom, razumljivom jeziku. Stroga disciplina, moralnost, radna etika i pomoć bližnjem su glavne osobine svakog nazarena od davnina do danas. Od ostalih postavki kako je uređen život nazarena treba napomenuti i nekoliko sledećih stvari: nazarenima je zabranjeno polaganje zakletve, oni nikad ne smeju ni u kom slučaju da govore neistinu, ne smeju da sudskim putem isteruju pravdu, nije im dozvoljeno glasanje, nikakav vid političkog angažovanja, ne smeju da zloslove, da psuju, da nepristojno govore, da prisustvuju događajima gde ima nepristojnih pesama, slavlja.
Nedelja je za nazarene posebno svet dan. Nedeljom se ide u skupštinu na molitvu, Bogu je posvećen ceo dan. U taj dan se ne vrše nikakve druge aktivnosti u kući i van nje: ne pere se, ne sprema se, ručak se pripremi u subotu i sl. Vernici su posebnog raspoloženja nedeljom jer se raduju odlasku u molitveni dom, a službe se ne propuštaju. U Srbiji su molitveni nazarenski domovi izgrađeni po principu da postoji poseban ulaz za žene i muškarce. U samoj sali se muški i ženski članovi zajednice ne mešaju, iako su većinom svi povezani rodbinskim ili bračnim vezama, već sede na klupama odvojeni prolazom i propovedaonoicom kao centralnim delom skupštine.
Ono što je važno reći je da se nazareni smeju venčavati jedino sa pripadnicima svoje zajednice, a ako je član venčan pristupio nazarenima, potrebno je i da bračni partner pristupi zajednici. Njihova tradicija, koja je aktuelna i danas, je da se mladi upoznaju na službama, religioznim izletima i sl. i kad se mladi dopadnu jedno drugom, budući mladoženja prvo starešini saopštava svoju želju da se ženi, starešina razgovara sa budućim parom i procenjuje njihovu spremnost za brak i sve što brak nosi sobom, potom bi i roditelji davali saglasnost, zatim bi se zajednica molila za njihovu budućnost i za Božiji blagoslov, potom bi se davala saglasnost za brak. S druge strane i par je trebalo javno, da izrazi svoju ljubav i odlučnost da bude zajedno i u dobru i u zlu. Svadbe nisu propraćene proslavama, gozbama, nema poklona, miraza i sličnih običaja. Nazarenske porodice su mnogočlane a svaki oblik prekida trudnoće je nezamisliv jer bi se tim činom narušila volja Božija.
Odevanje je jedna od socijalnih odlika nazarena po kome se razlikuju od drugih. Oni se odevaju skromno i umereno, muškarci su se prepoznavali po šeširu koji nose i odelu bez kravate a žene po dugačkim suknjama ili haljinama do članaka, i marama koje nose ne samo na molitvi. Muškarci se obavezno kratko i uredno šišaju, ne nose brade. Žene moraju da imaju dugačku kosu uređenu u punđu, ne nose nakit, ni venčani prsten, ne smeju da se farbaju niti šminkaju.
Njihova uzajamna solidarnost, kult rada, odbacivanje poroka i štetnih običaja, a prihvatanje svih „pokajnika” bez obzira na naciju i dotadašnju veru, privlačno je delovalo na demoralisane i razočarane seljake i sitne građane u sredini trovanoj nacionalnom i verskom netrpeljivošću. Međutim, crkva ih je smatrala otpadnicima od „pradedovske vere” i vodila je antinazarensku propagandu, a država ih je progonila što su kao vojni obveznici odbijali primanje oružja. Stoga nazareni nisu bili zakonski priznata veroispovest, već nedozvoljena sekta. Poslednjih decenija 19. i prvih decenija 20. veka nazarenstvo se u Vojvodini naglo širilo, o čemu je mnogo pisala tadašnja štampa. U više listova javljeno je i o širenju nazarenstva u Nadalju. Paroh Dušan Petrović je objavio i seriju članaka u Braniku i Srpskom Sionu, a kasnije ih prerađene preštampao i izdao posebnu brošuru O nazarenima u Nadalju.
Prema Petroviću, nazareni u Nadalju pojavili su se početkom 70-ih godina 19. veka. Prvi nazaren je bio zidar Novak Vesić. Najstariji pismeni trag da u selu postoje nazareni potiče iz 1874. godine. Dok nisu imali svoju zgradu, nadaljski nazareni su odlazili na bogosluženje u Feldvar (Gradište), gde su sa nazarenima Mađarima sačinjavali jednu skupštinu. Kasnije su odlazili u Čurug, a kada su u Nadalju oko 1890. godine podigli svoju zgradu, ovde su godinama dolazili nazareni iz Turije.
Prema Petroviću, širenju nazarenstva u Nadalju doprinelo je najviše to što u periodu od deset godina (1878-1888) Nadalj nije imao stalnog pravoslavnog sveštenika. Za tih deset godina promenilo se u selu deset sveštenika, odnosno upravnika parohije, a dva izbora paroha su poništena zbog pokušaja podmićivanja birača na skupštini Crkvene opštine. Zapisnici sa sednica Upravnog odbora Crkvene opštine iz toga perioda potvrđuju „neprestane proteste, pronevere i nepravilnosti”. Takvo stanje u crkvi doprinelo je širenju nazarenstva. Srazmerno broju stanovnika pri kraju 19. veka, Nadalj je bio mesto sa najviše nazarena u Vojvodini.
Sveštenik Dušan Petrović je preduzeo više mera protiv širenja nazarena. Ali kada je najstariji sin ugledne i bogate porodice Surdučkih pristupio nazarenima, njegov primer je odmah sledilo više meštana tako da je za kratko vreme nazarenska skupština postala znatno brojnija. Svešteniku Petroviću se tada činilo „kao da će se celo selo prevrnuti verom svojih pradedova.”
Petrović je ipak priznao nazarenima da njihova uzajamna solidarnost privlačno deluje: više godina zajedničkim sredstvima su zakupljivali, a čistim prihodom podigli zgradu svoje skupštine. Na isti način delovala je i njihova briga za stare, bolesne i siromašne nazarene koji u takvoj situaciji nisu bili napuštani.
U Nadalju je najviše nazarena bilo oko Prvog svetskog rata. Tada je u njihovoj zajednici bilo oko 250 pripadnika. Između dva svetska rata, broj nazarena je postepeno opadao. Po jednom izveštaju koji se čuva u Cirihu (Švajcarska), bilo ih je ukupno 200: muških 83, ženskih 117, a po nacionalnom poreklu Srba 179, Mađara 9, Nemaca 6 i Rusina 6. Jedno vreme zgrada skupštine im je bila zatvorena i služila je kao školska učionica. Zabranjeno je bilo i okupljanje po privatnim kućama, a za takve prekršaje pojedinci su pritvarani i novčano kažnjavani. Više nazarena je bilo na višegodišnjem izdržavanju kazne zbog neprimanja oružja, ali su pojedinci u istražnom zatvoru napustili nazarene i redovno služili vojsku.
Za vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata, zabranjeno je bilo sakupljanje nazarena, a zgrada njihove skupštine je pretvorena u Dom levante. U leto 1944. godine, posle provale baze ilegalaca i hapšenja saradnika narodnooslobodilačkog pokreta, u toj zgradi je vršeno njihovo saslušavanje i zlostavljanje. Više nazarenskih porodica je materijalno pomagalo narodnooslobodilački pokret.
U socijalističkoj Jugoslaviji, nazareni kao verska zajednica nisu ograničavani, ali su kao vojni obveznici osuđivani na višegodišnji zatvor zbog neprimanja oružja. Poslednjih decenija u Nadalju ima još oko 30 nazarena.
(Izvori:
dr Lazar Rakić, Nadalj (do 1945. godine), Matica srpska, Novi Sad 1988, str.287-290
Dragana Savin, „Hrišćanska Nazarenska zajednica u Srbiji”, u: Zbornik radova 17. međunarodne naučne konferencije, Transkulturalnost i biblioteke, 2018, str. 201-216, link)
