Novak Sovre Golupski (1812-1896)
Novak Sovre Golupski (1812-1896), narodni kapetan u borbama u Sentomašu (Srbobranu) za Vojvodinu srpsku 1848/49. godine. Rođen je u Srbobranu 1812. godine. Za vreme bune, Srbobranci su ga kao hrabrog, bistrog i snalažljivog izabrali za svog kapetana. U borbama, on je sve te svoje vrline i iskazao. Napisao je vrednu knjigu Uspomene iz narodnog pokreta 1848 i 1849. godine. To je autentično svedočenje učesnika u najvećoj bici koja je 1848. godine viđena u Vojvodini. Kao osvedočeni patriota, ostavio je Matici srpskoj kao zadužbinu celokupnu svoju imovinu od preko 53 katastarska jutra zemlje i gotovinu novca od 40.850 tadašnjih dinara. Prihod od zemlje upotrebljava se u književne svrhe. Umro je u Srbobranu 1896. godine u 84 godini života.
Njegov grob na Srpskom pravoslavnom groblju u Srbobranu krasi veliki spomenik od crnog granita sa desne strane glavne aleje, malo ispred crkve Dunđerskih.
(Izvor: dr Radoslav Subić, Srbobranci: od 1338. do 1945, Novi Sad: Prometej, 2006.)
Aleksandar Hadžić (1827-1899)
Aleksandar Hadžić (1827-1899) rođen je u Sentomašu 9. februara 1829. godine. Bio je narodni hrabri borac i barjaktar za vreme borbi 1848/49. godine. Zvali su ga neustrašivi, jer se nikad nije zaklanjao u šancu. Zbog junaštva ga je car Franc Jozef odlikovao, ali je on odbio da primi odlikovanje, izjavivši da se nije borio za cara Jozefa, već za srpski narod. Umro je 4. maja 1899. godine. i sahranjen je na pravoslavnom groblju u Srbobranu, pored samog oltara Dunđerske crkve.
(Izvor: dr Radoslav Subić, Srbobranci: od 1338. do 1945, Novi Sad: Prometej, 2006.)
dr Đorđe Bastić (1839-1866)
dr Đorđe Bastić (1839-1866) je rođen 1839. godine u Riđici. Detinjstvo je proveo u Starom Bečeju, u kome je njegov otac Aleksandar bio sveštenik, veliki rodoljub i pristalica Vuka Karadžića. U kući se govorilo narodnim jezikom, pisalo reformisanom ćirilicom i sa ushićenjem čitale narodne pesme i pripovetke. U takvom duhu je vaspitavan i njegov sin Đorđe.
Gimnaziju je završio u Sremskim Karlovcima, a medicinu studirao u Beču, gde se družio sa Vukovim pristalicama i bio istaknuti član „Udruženja srpske akademske omladine”. Posećivao je Vuka u njegovom domu i sa pažnjom slušao njegove mudre reči. Kada je Vuk Karadžić 1864. godine umro, Đorđe je ima čast da nosi kovčeg sa posmrtnim ostacima velikog reformatora našeg jezika i pravopisa.
Posle završenih studija u junu 1866. godine, Đorđe postaje opštinski lekar u Srbobranu. Ponašajući se u skladu sa svojim humanističkim vaspitanjem i etikom plemenitog lekarskog poziva, ubrzo je u Srbobranu postao u narodu veoma cenjen i omiljen.
Nakon izbijanja epidemije opake bolesti kolere, Đorđe Bastić se sam, bez ičije pomoći, bez lekova i iskustva, upustio u beskompromisnu borbu sa opakom bolešću. Neumorno je danju i noću obilazio bolesnike, lečio ih, hrabrio i prosvećivao. Sprečavao je izvore opake bolesti i požrtvovano lečio, već iscrpljen i iznuren, sve dok i sam nije podlegao stršnoj bolesti 1866. godine – iste godine kad je završio studije u Beču i došao u Srbobran u svojoj 28. godini života.
Sahranjen je prema njegovoj izričitoj želji u Srbobranu, uz najveće počasti. Srbobranci mu u znak zahvalnosti podigoše lep nadgrobni spomenik na posebno uređenom i izdvojenom mestu na pravoslavnom groblju u Srbobranu. O izgledu spomenika pisali smo ovde.
Više detalja iz njegovog života može se pročitati u tekstu prof. Milivoja Tutorova Dr Đorđe Bastić.
(Izvor: dr Radoslav Subić, Srbobranci: od 1338. do 1945, Novi Sad: Prometej, 2006.)
Petar i Jovan Joca Manojlović
Petar i Jovan Joca Manojlović, izumitelji prve razglednice na svetu. Porodica Manojlović je grčkog porekla, dobila je ime po izvesnom Manojlu. Sve do 1848. godine u kući su govorili grčkim jezikom. Međutim, postoji jako puno Manojlovića u Srbobranu, a grčkog porekla su samo Dimini i Bašini. Petar i Jovan Joca Manojlović su od Bašinih, a izdvajamo ih iz celokupne vrlo bogate porodice, jer su prvi na svetu izmislili razglednicu. Priču o prvoj razglednici prenosimo u celosti sa portala Ravnoplov:
„Najstariju štampanu ilustrovanu dopisnicu je 1871. godine u Beču štampalo uredništvo srpskog političko-satiričnog mesečnika (kasnije dvonedeljnika) Zmaj. Časopis je izlazio između 1864. i 1871. godine, prvo u Budimu, potom u Pešti, Novom Sadu i na kraju, tokom svoje poslednje godine, u Beču. Njegov pokretač, vlasnik i prvi urednik bio je, do 1869. godine, pesnik Jovan Jovanović, koji je po ovom časopisu i dobio svoj čuveni nadimak (reč je, zapravo, o igri brojeva i reči jer je 3. maj, datum održavanja Majske skupštine u Sr. Karlovcima 1848. godine, na kojoj je proglašeno Vojvodstvo srpsko, saobrazan ćiriličnom: ZMAJ). List Zmaj je bio vrlo kritičan prema vlastima Kneževine Srbije, kao i prema mađarskim konzervativnim političarima (naročito posle Austro-ugarske nagodbe 1867. godine). Mada je svojom oštrom satirom bio na dobrom glasu među srpskim inetelektualcima, imao je mali broj pretplatnika i teško se održavao.
Redakcija časopisa, koja se tada nalazila u Beču, došla je 1870. godine na ideju da dopisnicama, sa prepoznatljivim likovnim motivom, održava prepisku sa svojim čitaocima i pretplatnicima, pa je ponudila geodetskom oficiru Petru Manojloviću, rodom iz Srbobrana, da načini likovno rešenje dopisnice. On je, simbolično, na crtežu predstavio zmaja raširenih krila, ispod koga su bile naslikane vedute Carigrada (sa Aja Sofijom) i Moskve (sa Kremljom), a između njih more sa parobrodom pod srpskom državnom zastavom. Mada postoje tumačenja da je autor hteo da izrazi ideju panslavenizma, moguće i da je reč o duhovitom ili satiričnom prikazu aktuelnog političkog trenutka Kneževine Srbije, politički raspete između državnih i imperijalnih interesa Rusije i Turske. Kompletan tiraž razglednice štampan je, u bakrorezu, početkom 1871. godine, kod bečkog tipografa i rezbara Rudolfa Širera fon Valdhajma.
Prvu (ili prvu sačuvanu) razglednicu, tadašnji izdavač Zmaja Jovan Joca Manojlović napisao je 6/18. maja 1871. godine i poslao je na adresu svog strica, somborskog advokata Dimitrija Manojlovića, čoveka revnosnog i strogog, za koga je još 1861. godine zabeleženo da je pregledao računske knjige gradskog Magistrata. Sudeći po pečatima, razglednica je iz Beča poslata 19. maja, a već sutradan, 20. maja 1871. godine, stigla je u Sombor.
Njen tekst je glasio: „Gospodine, molimo da nas okretnom poštom izvestite, je li sa Vašim znanjem pismo, koje je od strane Administracije na Vas upravljeno bilo, otvarano, poštanska marka skinuta i biljeg falsifikovan, jer ćemo u protivnom slučaju kod pošte toga radi nužne korake učiniti.” Plašeći se mogućih političkih posledica, Mita Manojlović se nije mnogo dvoumio, pa je odbio da primi razglednicu sa otvorenim tekstom, potom još poslatu od strane opozicionog lista, dopisavši ispod poruke uredništva, očito nervozno, gutajući slova i mešajući ćirilicu i latinicu: „Ja sa Zmajom nik[ak]va posla neću da imam – ne prima se”. I vratio je razglednicu pošaljiocu u Beč.
Ovo je, ujedno, i jedini sačuvan primerak štampane serije ilustrovanih dopisnica redakcije Zmaja, koja predstavlja jednu od najstarijih takvih serija na svetu, a svakako najstariju austrougarsku, odnosno srpsku razglednicu. Inače, redovne dopisnice (koje nisu ilustrovane) uvedene su, po sniženoj ceni od dve krajcare, u poštanski saobraćaj Austrougarske 1869, a potom, narednih godina, i u Švajcarsku, Englesku, Belgiju, skandinavske zemlje, Rusiju, SAD, Španiju, Francusku, Italiju, Grčku, Japan, Kanadu itd. (u tom smislu, Zmajeva razglednica zaista je najstarija redovna štampana ilustrovana dopisnica). Kao najstariju, pominje je i Opća enciklopedija Jugoslavenskog leksikografskog zavoda (knj. 7, str. 15, Zagreb, 1981).
Pouzdano se zna da je ova razglednica, sve do tridesetih godina 20. veka, bila u posedu ćerke Joce Manojlovića (pisala je o tome beogradska Pravda u br. 206 od 3. avgusta 1929. godine). Kasnije je prodata kao filatelistički raritet izvan Srbije (Jugoslavije). Godine 1964. bila je izložena na filatelističkoj aukciji u Parizu, a narednih decenija njeni vlasnici bili su Francuzi, Belgijanci i Nemci. Krajem oktobra 2009. godine ova razglednica prodata je na aukciji aukcijske kuće Weissenböck u Salcburgu, za 11.000 evra (početna cena bila je 5.000 evra).
Povodom 150 godina od slanja prve štampane razglednice, Pošta Srbije je, 19. maja 2021. godine, objavila poštansku marku sa slikom najstarije razglednice poslate u Sombor (marka je veličine 35 x 32 mm, u vrednosti od 30 dinara, štampana je u hiljadu tabaka sa po 25 marki, a njen dizajner je Jakša Vlahović). Istovremeno je objavljen i koverat prvog dana.”
(Izvor: Milan Stepanović, Prva štampana razglednica na svetu poslata je u Sombor, Ravnoplov, 02.06.2018, link)
Nikola Tanurdžić (1887-1869) i Rakila Tanurdžić, rođ. Popić (1891-1938)
Nikola Tanurdžić (1887-1869) i Rakila Tanurdžić, rođ. Popić (1891-1938), veletrgovci. Nikola Tanurdžić je rođen 1887. godine u zaprežnim kolima blizu Starog Bečeja dok su se njegovi roditelji selili iz Stanišića u Srbobran. Posle 12 godina života u Srbobranu i završenih šest razreda škole, otišao je na izučavanje trgovačkog posla u Novi Sad, gde se zadržao pet godina. Potom je otišao u Peštu, gde je takođe proveo pet godina, prvo kao obalski radnik na Dunavu, a posle kao trgovački pomoćnik. Iz Pešte je otišao u Beč, dobro se zaposlio i upotpunio svoje obrazovanje, te je ubrzo potom postao glavni trgovački putnik za Balkan. To mu je omogućilo da uštedi dosta para.
Posle završenog Prvog svetskog rata vratio se u Srbobran.
U Srbobranu je u to vreme bila poznata i imućna porodica Popić sa mnogo dece. Među decom se sposobnošću, vrednoćom i preduzimljivošću isticala Rakila. Radom i štednjom, kupila je kuću i otvorila sopstvenu radnju. Nikola Tanurdžić se ubrzo oženio vrednom i lepom Rakilom Popić i svoju ušteđevinu uložio u njenu radnju. Zajednička trgovačka radnja krznom i štofovima išla je veoma dobro, pa su stečene pare uložili u kuću i radnju u Novom Sadu. Kuću i radnju u Srbobranu su ostavili kao filijalu. Bila je to prva radnja Tanurdžićevih u Novom Sadu u Pašićevoj ulici sa firmom „Silesija”. Srbobranskim pridošlicama je posao krenuo u skladu sa nazivom firme. Sticano je ogromno bogatstvo. Nikola Tanurdžić je postao najmoćniji i najbogatiji trgovac u Novom Sadu.
Nikola i Rakila su imali četvoro dece: Vladimira (1921-1954.), Nadeždu (udato Kovačević, 1922-1996.), Zoru (udato Milošević, 1923.) i Milana (posle +1954.). Svi su školovani u inostranstvu i završili visoke škole.
Za današnji urbanistički izgled centra Novog Sada veoma je zaslužan Nikola Tanurdžić. Na uglu ulica Modene i Zmaj Jovine 1934. godine podigao je svoju petospratnu palatu koja je ukras Novog Sada i nosi naziv po njemu „Tanurdžićeva palata”. U njoj je bilo moštvo luksuznih stanova za iznajmljivanje, bioskop koji će biti poznat po imenu „Reks” i lokali u prizemlju, većinom takođe za izdavanje, izuzev velike trgovine na samom uglu novopodignutog zdanja, preko puta Katedrale, gde su Tanurdžići preselili „Silesiju” iz Pašićeve ulice, a oni sami se uselili u veliki stan na prvom spratu.
Gospođa Rakila se iznenada teško razbolela. Sve je počelo od običnog gripa, koji se iskomplikovao kad je primila loše sterilisanu injekciju. Na lečenju u Beču, bolest se dodatno pogoršala, pa je umrla 1938. godine.
Nikola Tanurdžić, godinu dana posle smrti svoje supruge ponovo preduzima građevinske radove i dograđuje palatu prema ulici Ilije Ognjanoviće podigavši hotel Reks, otvoren u najgore vreme pred početak okupacije 1941. godine, tako da su mu prvi gosti bili okupatorski vojnici. Nakon rata, celokupna palata sa stambenim delom, lokalima u prizemlju, bioskopom i hotelom mu je oduzeta nacionalizacijom, a danas se u delu zgrade gde je bio Tanurdžićev hotel „Reks”, nalazi čuveni novosadski hotel „Putnik”.
Porodici je ostao jedan veliki stan na uglu na prvom spratu palate, ali su mimo svoje volje dobili i podstanare. Ubrzo nakon rata, oba Nikolina sina su umrla. Vladimiru je iznenada pozlilo u stanu sestre Nadežde i pre nego što je stigao u bolnicu, umro je u ambulantnim kolima, a drugi sin Milan je sam živeo u Beogradu i izvršio samoubistvo skočivši sa krova zgrade.
Posleratni život Nikole Tanurdžića, posle smrti oba sina, mogao je biti samo nesrećan, međutim, on se nije dao. Naučen da radi i stvara, i dalje se upuštao u nove poslove stalno se nadmudrujući sa novim komunističkim vlastima. Takvim ga je napravila oskudica u kojoj se od malena u Srbobranu obreo, a onda stalno žilavo nastojanje da se iz nje izvuče, ili u nju ne vrati. Umro je 1969. godine, a kako je u međuvremenu opet uzmogao, naslednicima je opet nešto ostavio.
Nikola Tanurdžić i Rakila su bili veliki dobrotvori i pomagali sve plemenite i humane akcije. Nikola je bio član-dobrotvor Matice srpske i predsednik Udruženja trgovačke omladine u Novom Sadu.
(Izvori:
dr Radoslav Subić, Srbobranci: od 1338. do 1945, Novi Sad: Prometej, 2006.
Ljubiša Nikolin, Stalež Dunđerskih, Novi Sad: Bubućnost, 1996.)
Nandor Gion (Gion Nándor)
Nandor Gion (Gion Nándor), prozni pisac, urednik (Srbobran, 1. februar 1941 ‒ Segedin, 27. avgust 2002). Studirao je na Odseku za hungarologiju u Novom Sadu. U periodu 1963‒1993. bio je saradnik, urednik i glavni urednik mađarske redakcije Radio Novog Sada. 1983‒1986: direktor Novosadskog pozorišta. 1979‒1982: predsednik Društva književnika Vojvodine. 2000: postaje redovni član Mađarske akademije umetnosti.
Bio je član redakcije prve generacije časopisa Új Symposion. U svojim najpoznatijim delima opisuje suživot Mađara, Srba, Nemaca, Jevreja u Srbobranu i Bačkoj (porodični roman u 4 toma pod zajedničkim naslovom Svirao je i zlotvorima – Latroknak is játszott), bekstvo i pobunu adolescenata (Vodozemci u pećini – Kétéltűek a barlangban; Nije to moje ime – Engem nem úgy hívnak), život na periferiji (S ove strane – Ezen az oldalon), izgubljenu lepotu i harmoniju detinjstva (Kormorani se još nisu vratili – A kárókatonák még nem jöttek vissza; Rafal za jednog crnog bivola – Sortűz egy fekete bivalyért; Anđeosko veselje – Az angyali vigasság; Pljačkaši pošte – Postarablók) i peštansko podzemlje (Mit jelent a tök alsó?).
Na osnovu njegovih dela izvedene su pozorišne predstave u Novosadskom pozorištu, u Senćanskom mađarskom kamernom pozorištu, u Pozorištu „Foraš” u Đeru (Mađarska) i u amaterskim pozorištima u Vojvodini. Takođe su rađene i radio drame na osnovu njegovih romana i novela u Novom Sadu i Budimpešti.
Filmovi su snimljeni takođe u Vojvodini i u Mađarskoj: Zalazak sunca – Naplemente (režiser: Karolj Viček, 1982), Pljačkaši pošte – Postarablók (režiser: Ferenc Andraš, 1984), Rafal za jednog crnog bivola – Sortűz egy fekete bivalyért (režiser: Laslo Sabo, 1984), Kormorani se još nisu vratili – A kárókatonák még nem jöttek vissza (režiser: Ferenc Andraš, 1985), Keresünk egy jobb hajót (režiser: Karolj Viček), Vád (režiser: Šandor Šara, 1996), Szivárvány harcosa (režiser: Peter Havaš, 2001).
Snimljeni su i dokumentarni filmovi o njegovom životu i rodnom Srbobranu. Dobitnik je brojnih priznanja. Dela su mu prevedena na deset jezika (engleski, srpski, francuski, nemački, poljski, esperanto, slovenački, bosanski, rusinski, slovački). Od 2010. godine njegova rodna kuća je pretvorena u muzej. Njegova dela se izučavaju u osnovnim i srednjim školama u Srbiji i u Mađarskoj.
SABRANA DELA: Latroknak is játszott Budimpešta 2007; Börtönről álmodom mostanában, Budimpešta 2008; Az angyali vigasság, Budimpešta 2010; Műfogsor az égből, Budimpešta 2011; Véres patkányirtás idomított görényekkel, Budimpešta 2012; Krisztus katonái a Görbe utcából, Budimpešta 2019; Keresünk egy jobb hajót, Budimpešta 2020.PREVODI NA SRPSKI JEZIK: S ove strane, N. Sad 1974; Nije to moje ime, Sarajevo 1979; Vojnik sa cvetom, N. Sad 1983; Priče iz Keglovićeve ulice, N. Sad‒Srbobran, 2013; Jednouhi čovek, N. Sad‒Srbobran 2014; O mom stricu i druge priče, N. Sad‒Srbobran, 2015; Priče o starom revolveru, N. Sad‒Srbobran, 2015; Anđeosko veselje, N. Sad‒Srbobran, 2016; Kormorani se još nisu vratili, N. Sad‒Srbobran, 2016; Rafal za jednog crnog bivola, N. Sad‒Srbobran, 2018; Klavir iz belog dvorca, N. Sad‒Srbobran, 2019; Brate moj, Jove, N. Sad‒Srbobran, 2020; Pljačkaši pošte, N. Sad‒Srbobran, 2020. i Vodezemci u pećini, N. Sad‒Srbobran, 2020.
(Literatura:
Horváth Futó Hargita (2009). Irodalomtanítási stratégiák, szöveginterpretációk, befogadási lehetőségek. Gion Nándor művei az oktatásban. In Hózsa, Éva–Horváth Futó Hargita szerk. Világmodellálás. Újvidék: Bölcsészettudományi Kar, 125–141.
Horváth Futó Hargita (2012). Lokális kontextus, elbeszélői szerepkörök és a szövegek átjárhatósága Gion Nándor opusában. Újvidék: Bölcsészettudományi Kar.
Horvat Futo, Hargita (2019). Integracija lokalnih književnih kultova u nastavu književnosti. = Zbornik radova 10. međunarodnog interdisciplinarnog simpozijuma Susret kultura. Filozofski fakultet, Novi Sad, 211‒222.
Szeli István (1980).Emlékeztető.= Gion Nándor: A kárókatonák még nem jöttek vissza. Újvidék: Tankönyvkiadó, 119–122.)
Znamenite ličnosti i porodice
Najplodnije oranice su opredelile razvoj opštine Srbobran u pravcu zemljoradnje, a izgradnjom Velikog bačkog kNajplodnije oranice su opredelile razvoj opštine Srbobran u pravcu zemljoradnje, a izgradnjom Velikog bačkog kanala kojim je regulisan nivo površinskih i podzemnih voda, ne samo da je zemljoradnja unapređena, olakšana i podignuta na viši nivo, već je taj kanal predstavljao i najpovoljniji plovni put za transport poljoprivrednih i svih drugih proizvoda omogućavajući i razvoj trgovine. Oba prirodna uslova omogućila su da se tokom 19. veka u Srbobranu uzdignu kako u ekonomskom, tako isto i u privrednom, trgovinskom, kulturnom i obrazovnom pogledu ugledne porodice, velikoposednici i trgovci …
