Emilija Milka Ivanović rođ. Dunđerski (1863-1942.), druga Lazareva ćerka, bila je udata za Ivana Ivanovića, poslanika u peštanskom saboru od 1910. do 1918. godine, rodom iz Baje. Bračni par Ivanović je tridesetih godina 20. veka živeo u Novom Bečeju, na imanju Sokolac koje je Milka dobila u miraz od oca Lazara.
Dvorac je izgrađen u svom originalnom izdanju početkom 19. veka, ali ga je u poslednjim decenijama 19. veka Lazar Dunđerski otkupio i preuredio po svom ćefu, da bi bio po uzoru na druga dva Dunđerskova dvorca, onaj u Čelarevu i onaj u Xajdučici. Smatra se da je bio namenjen u miraz Lenki, ali je nakon njene prerane smrti, dvorac dobila u miraz Emilija Milka Ivanović, kćerka Lazara Dunđerskog, kao i čitavo imanje koje se zvalo „Veliki salaš“ i koje je obuhvatalo 3.997 jutara. Zgrada je prizemni slobodnostojeći objekat u prostranom parku. U osnovi zgrada je izduženi pravougaonik sa naglašenim ulaznim portikom i kolskim prilazom. Portik nose četiri stuba, pokriven je crepom, i u njemu je smešten glavni ulaz u zgradu. Zadnja fasada ima pokrivenu terasu na visokom postamentu sa šest manjih stubova. Jednostavnost objektu daje četvoroslivno krovište, sa osmatračnicom na vrhu. Dekoracija fasade je jednostavna ali pravilna. Prilazi mu se kroz stari drvored.
Dvorac je tipa poljskih (ruralnih) dvoraca toga perioda, sa simetričnim rasporedom prostorija i ulaznim holom kao glavnom komunikacionom prostorijom. Ideje i odlike klasicističkog stila su sprovedeni do detalja. U kompleksu imanja Sokolac nalazilo se nekoliko pomoćnih objekata i mala prizemna klasicistička prizemna zgrada, zidana kao stan za domara. Ekonomski objekti — štale i niz manjih zgrada, naknadno su podignuti za različite namene života i rada na imanju. Danas je dvorac sa parkom u dosta lošem stanju, iako je deo privatne svojine. Dvorac je proglašen za spomenik kulture 2001. godine.
Od nekadašnjeg raskošnog enterijera, preostalo je nešto stilskog nameštaja, kaljavih peći po sobama i dekoracija u vidu tapeta i štuko plastike na zidovima i plafonu glavnog salona.
U suterenu se nalazila dvorana za kuglanje, što je raritet u ovim krajevima.
U tom kaštelu se nalazi i slika za koju mnogi misle da je to ona Uroša Predića na kojoj je naslikao Lenku Dunđersku, Milkinu sestru, na zahtev Laze Kostića 1905. godine. Čak se spominje i da je soba u kojoj se čuva ta slika, sa još nekoliko delova starog nameštaja, Lenkina soba u kojoj je odsedala kad je dolazila kod svoje sestre u posetu. Međutim, na toj slici nije Lenka, već jedna od Milkinih kćeri, Marija, koju su u porodici zvali Duca, i koja je očito nalik na svoju tetku Lenku pa to zbunjuje mnoge posetioce. Međutim, Marija je crnka za razliku od Lenke i krupnije je građe od nje.
O Milki znamo jako malo. Ostao je zapis o zajedničkom nastupu sa sestrom Lenkom prilikom dobrotvorne priredbe za pomoć stanovnicima Kikinde koji su postradali u velikom požaru 1888. godine. Taj zapis smo u celosti preneli ovde.
Milka i Ivan Ivanović su imali dve kćeri: Sofiju i Mariju Ivanović.
(Izvori:
Ljubiša Nikolin, Stalež Dunđerskih, Novi Sad: Budućnost, 1996.
Dvorci Srbije, link
Dokumentacija Pokrajinskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture Novi Sad, Dvorac Sokolac kod Novog Bečeja, Zrenjaninheritage.com, link
Pero Zubac, Lenka Dunđerska, Beograd: Novosti, 2017.)