Jakov Jaša Dunđerski (+1935.) je rođeni brat Bogdanov, ali vrlo tragične sudbine. Rođen je u Srbobranu gde je imao „veliku kuću na roglju, baš preko od opštinske kuće, i preko 1.000 jutara zemlje”. Bio je oženjen Verom, ćerkom advokata iz Novog Sada, pa je 1907. godine rešio da se preseli iz Srbobrana u Novi Sad, gde je u Lebarskom sokaku 10 (danas Miletićeva ulica) kupio dva placa i porušio dve kuće pa sazidao skladnu jednospratnu palatu. Živeo je do kraja svog života u toj velikoj palati u Novom Sadu, u Miletićevoj ulici broj 10, prekoputa Centralnog kreditnog zavoda.
Bio je u centru jednog skandala baš u vreme svoje smrti, pa su umesto nekrologa o njemu, novinski stupci bili ispunjeni skandaloznim rubrikama. Naime, novembra 1935. godine, novosadska policija je tragala za jednom mladom devojkom po imenu Aranka Juhas koja je imala samo 25 godina. Ona je bila sobarica u kući jednog poznatog trgovca Sozdanića, a mesec dana ranije je službovala u kući veleposednika Jaše Dunđerskog. Jednog dana je uzela slobodan dan, navodno da bi otišla da sahrani svoju sestru u Temerin, ali pošto se nije vratila na posao nekoliko dana, gazdarica je počela da se raspituje i tad je čula od svoje kuvarice da je Aranka dok je bila u službi kod Jaše Dunđerskog, stupila u intimne odnose sa gazdom i dogodine je kao posledica tih veza rodila dečačića. Pre porođaja, Aranka je napustila službu kod Dunđerskog, a on se obavezao da će nju i dete materijalno obezbediti. Međutim, pre nego što je navodno ispunio svoje obećanje, Jaša je otputovao u Budimpeštu i tamo iznenada umro 1935. godine. Devojka je ostala neobezbeđena, pa u velikom strahu od bruke, pobegla je sasvim rastrojenih živaca, rešena da ako se skandal otkrije, digne ruku na sebe. Sa takvom pričom je gospođa Sozdanić otišla u policiju. I dok je potraga za devojkom trajala, celokupna novosadska štampa je izveštavala o ovom događaju, kaljajući ugled tek preminulog Jaše Dunđerskog.
Nakon više dana Aranka sama dolazi u Novi Sad ne znajući da se za njom traga i ubrzo potom je tužila Dunđerske. Zastupnik odbrane je bio dr Fedor Adamović, čuveni novosadski advokat koji je dokazao da Aranka već prima izdržavanje od nekog posednika iz Starog Bečeja kod koga je bila u službi pre stupanja u službu kod Jaše Dunđerskog i koga je takođe tužila odmah po rođenju deteta 1933. godine. Pošto je taj posednik iz Bečeja uredno plaćao izdržavanje za Arankino dete, dr Adamović je dokazao da je po sredi obična ucena od strane bivše služavke pokojnog Jaše Dunđerskog koja je u ovaj skandal uplela celokupnu javnost koja je pomno pratila sva dešavanja.
Dok se priča sa nestalom Arankom i njenom tužbom rasplela do kraja, dešavaju se i dve velike tragedije u Jašinoj porodici. Jašin stariji sin Bogdan Dunđerski (+1934.) je izvršio samoubistvo 1934. godine i to samo sedam meseci nakon što je u Cirihu diplomirao za mašinskog inženjera. Pet godina je bio u braku sa Cvetom, ćerkom bivšeg ministra Jovana M. Jovanovića. Živeli su zajedno u Cirihu, a posle u Beogradu. Tri meseca pre samoubistva, Bogdan se vratio u očevu kuću u Miletićevoj ulici u Novom Sadu u kojoj je presekao sebi vene na obe ruke do kosti, a zatim pošto mu se činilo da je smrt previše spora, prerezao je sam sebi grkljan i tako umro. Našao ga je njegov otac Jaša kada se vratio sa pozorišne predstave.
Svega nekoliko meseci nakon Jašine smrti, i njegov mlađi sin Aleksandar Saša Dunđerski (+1936.) je izvršio samoubistvo pucajući sebi u glavu iz pištolja aprila 1936. godine u istoj porodičnoj kući u Miletićevoj ulici br. 10. Prema jednom izvoru imao je 34, a prema drugom 38 godina. Od detinjstva je bolovao od tromboze i zbog bolesti je mesecima ležao u bolesničkom krevetu. Iako je nakon smrti svog oca nasledio ogromni imetak, koji se procenjivao na nekoliko desetina miliona, žalio se da mu ništa ne vredi bogatstvo, kad nema zdravlje. U oproštajnom pismu je naveo da se ne šalju venci niti cveće, već da se umesto toga daju prilozi novosadskoj sirotinji. Smrt nije nastupila brzo, jer su se lekari borili za njegov život, uspeli su da izvade metak, i delovalo je da će se Aleksandar Saša oporaviti, međutim opet mu je jako pozlilo. Posle nešto više od mesec dana velikih patnji, jer mu se povratila i stara bolest, Aleksandar Saša Dunđerski je umro i sahranjen je na Uspenskom groblju u Novom Sadu, gde je i njegov stariji brat Bogdan. Svu gotovinu koju je imao, pre svoje smrti dao je u dobrotvorne svrhe.
Đorđe – Goga Dunđerski (1902-1983.)
Đorđe – Goga Dunđerski (1902-1983.), treći Jašin sin, sa poengleženim nadimkom Džordž, bio je jedan od najvećih hedonista i veseljaka u celoj porodici Dunđerski. Za razliku od drugih članova porodice, Goga se nije bavio poljoprivredom, nego je svoj život posvetio sportu. Ušao je u teniske anale kao prvi teniser iz Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca koji je učestvovao na Olimpijskim igrama 1924. u Parizu, prvi Srbin učesnik na Vimbldonu 1926. godine, prvi predstavnik Jugoslavije na Dejvis Кupu 1927. godine i trostruki uzastopni pobednik na prvenstvu Švajcarske 1924-1927. godine, te sa pravom nosi titulu utemeljitelja tenisa na našim prostorima.
Rođen je 1902. godine u Srbobranu kao treći sin veleposednika Jaše Dunđerskog. Sve do 18. godine nadzirala ga je guvernanta iz Luksemburga, pa je dugo francuski znao bolje od maternjeg, koji je govorio sa francuskim akcentom i kotrljajućim „r”. Nakon osmoletke, pohađao je segedinsku pijarističku gimnaziju da bi savladao latinski i mađarski, a 1922. godine je maturirao u Ženevi, gde se njegova porodica sklonila od Velikog rata. Za vreme srednje škole, počinje da igra tenis i postaje srednjoškolski prvak. Porodica se odmah po završetku Prvog svetskog rata vraća u Novi Sad, a Goga upisuje pravni fakultet u Zagrebu, međutim brzo ga napušta da bi se posvetio tenisu.
Prvi prodor Dunđerskog je osvajanje Međunarodnog prvenstva u Ženevi. Nakon toga je postao najbolji nenacionalni igrač Švajcarske i uzastopno je osvajao titulu na međunarodnom prvenstvu Švajcarske između 1924. i 1927. godine. U tom periodu je igrao za reprezentaciju Švajcarske. Povremeno je igrao u svojoj zemlji i bio je član HAŠK-a, Hrvatskog akademskog sportskog kluba, iako je u Novom Sadu još 1922. godine osnovan teniski klub. Učestvovao je na Letnjim olimpijskim igrama 1924. u Parizu gde je izgubio od Džona Gilberta u prvom kolu. U dublu, on i Ivan Balaš su prošli u drugo kolo, ali su izgubili od Žaka Brunjona/Anrija Košea (Francuska).
Godine 1925. bio je finalista na Campel turniru dublova u partnerstvu sa Žanom Vuarinom, ali nije uspeo protiv Žana Borotre i njegovog švajcarskog partnera, Kiburza. Godine 1926. bio je drugoplasirani na Nici L.T.C. turniru, izgubivši samo od Umberta de Morpurga u uzastopnim setovima. Učestvovao je u prvom zvaničnom meču Dejvis kupa 1927. godine, udruživši se sa Balašom iz Bečkereka da bi predstavljao tim Kraljevine Jugoslavije u Dejvis kupu u Zagrebu protiv Indije.
Nakon povlačenja iz tenisa 1929. godine, Goga je postao instruktor tenisa u Ženevi, i bio je sparing partner mnogim poznatim diplomatama. Godine 1939. vratio se u Novi Sad, ali nikada nije mogao da uđe u elitno društvo jer je važio za stranca i ekstravagantnu osobu, iako je od oca nasledio veliko imanje i time imao status velikoposednika. Pojavili su se i takozvani Gogo – vicevi ili gogoizmi prilagođeni novosadskim prilikama, sa blagim ismejavanjem života i osobenosti izražavanja i ponašanja Goge Dunđerskog. Tako kada je negde pedesetih godina krenuo kod svog advokata u Кlajnovu palatu, i ušao u lift, spetljao se, nije mogao naći pravo dugme, pa ga domar, Pišta-bači, upozori da bude pažljiv i nešto ne pokvari. Goga ga uvređeno upita:
– Znate li vi ko sam ja?
– O, kako da ne. Vi ste bivši Neko.
– Da, a i vi ćete uskoro za mnom – odbrusio je Goga.
Zanimljiva scena u Goginom životu dogodila se na zasedanju komisije za Agrarnu reformu 1946. godine u Srbobranu, gde su na jednoj strani sale sedeli kulaci, a na drugoj paori užareno zainteresovani da preuzmu njihove njive. Кad je predsednik komisije saopštio odluku da se Gogi oduzima celokupno imanje, mirno je uzeo šešir i štap pa prešao među agrarce.
„Druže Dunđerski, vi ste gotovi, možete ići”, reče predsedavajući.
„A, ne, gospodine, ja sam sada interesent”, odgovori mu on i silno zabavi skup, nervozan od iščekivanja šta će kome pripasti.
Posle Drugog svetskog rata SFR Jugoslavija mu je oduzela svu imovinu u Srbobranu. Nije mogao da nađe posao, jer nikad nije radio ništa osim što je igrao tenis. Dozvoljen mu je bio samo povremeni pristup teniskim klubovima u zamenu za honorarnu pomoć Teniskom savezu kada je trebalo da iskoriste njegovu sposobnost da govori, piše i čita na pet jezika, kao međunarodna veza.
Dunđerski se oženio 1951. godine Nančikom Stefanović iz Srbobrana, ćerkom sveštenika, ali se razveo 1969. Izdržavao se prodajom delova svog imanja dok ostatak nije nacionalizovan i dok nije potrošio svu ušteđevinu iz švajcarskih banaka. Bilo mu je dozvoljeno da zadrži dva stana u palati u Novom Sadu i u njima je živeo dok ih nije prodao, nakon čega je postao beskućnik. Selio se iz grada u grad, nalazeći utočište u kućama starih prijatelja u Čurugu, Temerinu i Bečeju. Potom je spao na socijalnu pomoć države i preminuo 1983. godine, usamljen i od svih zaboravljen, u Domu za stare i iznemogle u Futogu.
Sahranjen je bez sprovoda i ikakvog obeležja. Grob teniskog asa i člana jedne od najbogatijih porodica u Vojvodini i Srbiji nema ko da poseti.
(Izvori:
Ljubiša Nikolin, Stalež Dunđerskih, Novi Sad: Budućnost, 1996.
Đorđe Dunđerski, Wikipedia, link
„Tužna priča! Nikada ga nisu voleli! Prvi srpski teniser je rođen da bude gubitnik, a bio je veliki šampion!”, Objektiv.rs, 23.02.2020, link
Miško Lazović, „Rođen da bude rentijer, teniser i gubitnik”, Dnevnik.rs, 09.10.2016, link
Ivona Karan, „Novak je apsolutni teniski kralj, a Novi Sad je imao svog predstavnika na Vimbldonu pre jednog veka”, Nsuzivo. rs, 25.02.2021, link
Naslovna foto: Mapio.net)
